Trenutno na svim našim televizijama caruje slučajnost a preduslov za dobar program je profesionalizam koji podrazumeva poštovanje moralnih normi

      Mada dužnost rektora Univerziteta umetnosti obavlja od sredine novembra, Milena Dragićević-Šešić je zvanično postala rektor prošlog petka. Profesor FDU (predaje dva predmeta: menadžment u kulturi i teoriju masovnih medija) stalno je angažovana u Briselu (od 1990), Dižonu i Moskvi gde je predavač na studijama kulturnog menadžmenta, a povremeno predaje i na fakultetima u Lionu, Engleskoj...
      
       NJena oblast proučavanja su i televizijski programi, njihova recepcija i efekti, uticaj na promene vrednosti, stavove i mišljenja i o tome kaže:
       - Šteta je da se time gotovo niko ne bavi, jer se obično istražuje politička funkcija medija i emisije vesti, uglavnom. Tek kroz celinu programa televizija ostvaruje svoj uticaj na vrednosti, stavove i način mišljenja. Kroz direktne političke emisije i direktnu novinarsku poruku televizija čak manje uspeva da manipuliše javnim mnjenjem no što se misli.
      
       Nezadovoljstvo informativnim i zabavnim programom, bez obzira da li su državne ili privatne televizije u pitanju, evidentno je, uprkos očekivanjima da ćemo sa oktobarskim promenama dobiti i novu televiziju.
       - Bilo je vrlo teško očekivati da će se televizijski program menjati sa istim ljudima, dakle u bilo kojoj TV stanici, bilo da je u pitanju naša javna ili privatne televizije. Bez obzira na društvene promene sve one su zadržale svoj aparat, urednički, producentski, novinarski. Promene do kojih je došlo vezane su za strukturu i način političkog izveštavanja ali do suštinskih promena u koncepcijama, uobličavanju emisija, žanrovima, nije došlo. Kada je reč o javnoj televiziji (RTS), radi se pre svega o jednom ogromnom TV sistemu koji ne može sam sebe da izdržava, bez obzira na pretplatu i donacije, jer se tu prosto radi o broju ljudi koji je četiri puta veći od potrebnog. Sa druge strane i na privatnim i na državnim televizijama došlo je do deprofesionalizacije. Na državnim, iz poznatih razloga, kada su otpuštani ili, prosto, sklanjani najprofesionalniji kadrovi, a primljeni nestručni, politički podobni. Privatne televizije nisu birale najkvalitetnije, jer ih je trebalo najviše platiti, a negde su, opet, birani vrlo mladi da bi se stvorio određeni televizijski profil.
      
       Kakvo je vaše viđenje televizijskog programa na TV Politici, BK TV, Art kanalu, Pinku?
       - Trenutno na svim našim televizijama caruje improvizacija i slučajnost, neprofesionalni rad, bez koncepcije, sa izuzetkom Pinka koji ima izuzetno smišljenu programsku shemu, tako da u onom trenutku kada je određena generacija pred ekranom, upravo tada na toj televiziji ide program za tu generaciju. Koncepcija TV Pink je u skladu sa njenim vrlo preciznim i konkretnim komercijalnim ciljevima. Svaka televizija mora da ima profil, jedinstvenu programsku shemu koja pokazuje da iza nje postoji neka misao, bilo kakva. Ta misao se meni može dopasti ili ne, ali to je pitanje senzibiliteta, a ovde nema nikakve koncepcije i nikakve misli, televizije su bez profila. BK je, na primer, u jednom trenutku imao profil, bio okrenut obrazovanoj populaciji, svetu koji je imao poslovnu ambiciju, ali vremenom je taj profil izgubio. Takođe, ne bih znala da kažem kakva je koncepcija TV Politike, ili Art kanala koji za intelektualnu publiku nema dovoljno izazovnih emisija. Na Artu vi dobijete informaciju ali to je televizija bez istraživačkog karaktera; pri tom to je televizija bez odgovarajuće opreme za bilo šta ozbiljnije od razgovora u studiju.
      
       Šta mislite o profilu RTS-a kada je dečiji, obrazovni i zabavni program u pitanju?
       - Na Prvom programu RTS-a imali smo u proteklih desetak godina informativni program koji je dnevno trajao od 3.30, kada je počinjala Hronika regiona, sledile su Beogradska hronika, pa Dnevnik, Dnevnikov dodatak, Aktuelnosti, pa Treći dnevnik, tako da je to praktično ubilo sve druge programe i redakcije. Dokumentarna redakcija je potpuno nestala, školska redakcija i dečiji program takođe, vrte se reprize... Nedavno sam saznala da Timoti DŽon Bajford živi sve ovo vreme u Beogradu, a godinama nije snimao. Gde su te privatne televizije, gde su urednici ili vlasnici kanala koji bi trebalo da prepoznaju kakav potencijal živi u ovom gradu, ako je već državna TV izgubila svaki kredibilitet? Danas se preuzimaju emisije sa satelita, ali je sasvim nešto drugo kada sa vašim kadrom stvarate emisiju u kojoj se razmišlja iz perspektive kulture ove zemlje, ove sredine, njenih vrednosti i poimanja estetskog i atraktivnog...Kroz takve emisije se istovremeno i školuje nov, mladi kadar koji će sutra praviti neke druge emisije.
      
       Gde treba tražiti ključ dobrog televizijskog programa kod nas i da li je moguće očekivati kvalitetniji program u nekoj bližoj budućnosti?
       - Da bi se program promenio neophodno je da se, prvo, društvo promeni. Ono zašta se ja zalažem i u kulturi i u medijima je visoka profesionalizacija, a pri tom mislim na odgovornost nas samih prema profesiji a to znači da u jednom trenutku umemo da kažemo: ne! da odbijemo da vodimo emisiju ako nisu ispunjeni uslovi za njenu kvalitetnu realizaciju. To zahteva strahovitu hrabrost, odlučnost, spremnost da se izgubi posao, da se ne prihvati posao ako unapred znamo da nećemo moći da radimo na nivou profesionalnih standarda. To se odnosi i na ustanove kulture. Da biste bili profesionalac, morate se isključivo ponašati prema etičkim normama a kod nas se upravo uvrežilo suprotno - profesionalac nema etiku, nego samo izvršava naredbe nalogodavca i trudi se da ni iz čega nešto stvori.Tad više ne govorimo o profesionalcima nego o zanatlijama. Profesionalizam podrazumeva poštovanje moralnih normi, a tu smo greške pravili i vredi ih ispravljati.
      
       ZORA LATINOVIĆ