Voja Antonić: S ove strane onostranog (3)

      Između mašine i ljudskog tela postoji bitna razlika: prva se troši upotrebom, a drugo neupotrebom. Svaki naš organ će atrofirati ako se ne koristi u dovoljnoj meri. Posle dugotrajnog mirovanja zbog povrede, pacijent će morati da se vraća u formu, često i uz pomoć fizioterapeuta, da bi postigao normalnu opteretivost koštanog i mišićnog tkiva. Taj problem imaju i kosmonauti koji po povratku iz vasione prolaze kroz poseban medicinski tretman kako bi mogli da stanu na noge, jer su njihove kosti u uslovima dugog bestežinskog stanja izgubile veliku količinu kalcijuma i postale lomljive kao kreda.
       Slično je i sa nervnim sistemom. Medicina poznaje slučajeve kod kojih je, posle težih povreda, čovek fizički izlečen ali se i dalje ponaša i oseća kao invalid. NJegov nervni sistem je "naučio" da povređeni organ ne funkcioniše, da umesto njega treba koristiti protezu i da treba mirovati jer je i najmanji pokret nekad izazivao bol. Čak i ako biste takvom pacijentu objasnili da je prepreka psihičke prirode i ako bi on u to iskreno poverovao, time problem ne bi bio rešen jer je blokada nastupila na nivou nesvesnog, gde razumne odluke nemaju očekivano dejstvo. Zato se ovakvi pacijenti upućuju psihijatru ali je, i pored činjenice da se pacijent (čak i bukvalno) nalazi samo na jedan korak od izlečenja, uspeh neizvestan.
       U ovakvim slučajevima samo je potrebno nekako "probiti led", napraviti bar jedan pokret nepokretnim delom tela. Često je dovoljan i psihički šok ili snažno subjektivno ubeđenje da će doći do izlečenja; mnogi "čudotvorci" proslavili su se na ovakvim slučajevima. Atraktivnost ovog ozdravljenja je takva da su u čudo ubeđeni ne samo pacijent i svedoci nego i sam iscelitelj. Činjenica da on ne poznaje mehanizam kojim je bolest izlečena ipak ne umanjuje uspeh; uostalom, ni naučna medicina ne bi mogla da do detalja objasni kako se čudo dogodilo. Bilo bi nepravedno prema pacijentu (on je ovde jedino važan) zaključiti da put koji je u ovom slučaju doveo do cilja nije dobar, čak i ako je taj put građen na neznanju, pa i na prevari. Upravo smo stigli do veoma važnog pojma, koji je ključan za razumevanje fenomena alternativne medicine: placebo efekat.
      
       ČUDESNI PLACEBO: Placebo je bilo koja neaktivna supstanca koju pacijent ili učesnik eksperimenta uzima u uverenju da je to lek, u cilju postizanja psihološkog efekta. Mehanizam njegovog delovanja na prvi pogled je jednostavan: pacijent je prevaren da je dobio lek, zbog čega nervni sistem očekuje ozdravljenje i počinje da se ponaša kao zdrav. Reklo bi se da je ovaj efekat znatno češći i jači nego što se to obično misli. Na taj način moguće je sugerisati čoveku ne samo ozdravljenje nego i pogoršanje zdravstvenog stanja (što se zove nocebo efekat). Recimo, ako nekome date da proguta tabletu grožđanog šećera (koji se obično koristi kao placebo) pa mu kažete da će ta tableta izazvati glavobolju, postoji mogućnost da on uskoro zaista oseti glavobolju. Pod naslovom Tajna tablete šećera, J. S. Tornton (Thornton) u stručnom biltenu Razmena medicinskih podataka (Medical data exchange), je napisao: "Antiplacebo reakcija (nocebo) dokumentovana je još u šamanskim kulturama u kojima je vrač bacao prokletstvo na zdravog čoveka i žrtva je umirala u beznadežnom očekivanju kazne."
       H. K. Beecher je početkom pedesetih godina izvršio niz opsežnih eksperimenata koje je svrstao u 24 detaljno obrađene studije, što je 1955. godine objavio u knjizi Moćni placebo (The ponjerful placebo). I sam autor ovih studija bio je iznenađen rezultatom svojih eksperimenata, jer je više od jedne trećine učesnika u eksperimentima pokazalo merljivo poboljšanje zdravstvenog stanja izazvano čistim placebom. Ovo je bio do te mere šokantan rezultat za tadašnju naučnu javnost da je veliki broj institucija u svetu ponovio eksperiment. Rezultat je ne samo potvrđen nego je bio čak i nešto izraženiji u korist placebo efekta.
       Još nije do detalja poznat mehanizam koji omogućava da neaktivne supstance budu tako efikasne, ali se zna da očekivanje i verovanje u povoljan ishod lečenja izaziva neke biohemijske promene u telu. Verovatno ovde nije reč o fizičkom ili "molekulskom" delovanju, nego o prostoj promeni ponašanja, jer je prihvaćeno mišljenje da je veza između bolesti i "bolesnog" ponašanja dvosmerna, dakle ne samo da zdravstveno stanje deluje na ponašanje nego i obrnuto.
       Veliki broj grana alternativne medicine zasniva se na ovom mehanizmu, pa to ne možemo prosto da proglasimo za prevaru. Ako postupak dovede do izlečenja bolesnika onda je to dobar postupak, bez obzira na metode kojima se služi. To je razlog da u vrednovanju učinka svakog "alternativca" budemo maksimalno oprezni, jer kao što naivan čovek može da ga neosnovano preceni, tako i zagriženi skeptik može da ga potceni.
       Najpoštenije bi bilo ako ne bismo ulazili u motive i u tehnike koje primenjuju iscelitelji, nego ako bismo alternativne medicinske postupke prosto podelili na one koji "rade", one koji "ne rade" i one za koje nismo sigurni. Postoji i četvrta grupa postupaka, a to su oni koji čine štetu zdravlju pacijenta, i to posredstvom placebo efekta, čak i kad nadrilekar nastupa s najboljim namerama. O ovome je 1997. upozoravao J. Dodes:
       Placebo može da bude štetan. Placebo reakcija može da "nauči" hroničnu bolest potvrđujući i/ili pojačavajući obmanu o (zapravo nepostojećoj) bolesti. Pacijent tako može da postane zavisan od nestručnog praktikanta koji primenjuje placebo terapiju.
      
       ZAŠTO LEKARI NE ŽELE SARADNJU: Prostor koji u štampi ili na televiziji dobijaju iscelitelji i nadrilekari po pravilu je plaćen (što se teško ili nikako ne vidi sa pozicije čitaoca i gledaoca), a ispunjen je iznošenjem lične teorije o delovanju njihove moći i nizom hvalospeva o uspesima, o čemu svedoče brojna pisma izlečenih i srećnih ljudi. Prikaz se redovno završava time kako stupiti u kontakt sa isceliteljem. Ovde privlači pažnju jedan naoko nevažan, mada indikativan, detalj. To je priča o kontaktu iscelitelja sa lekarima i medicinskim institucijama kojima on nesebično nudi svoju pomoć i demonstraciju koja će stručnjake uveriti u njegove natprirodne moći. Lekari su, naravno, pokazali nerazumevanje i nisu se odazvali, što iscelitelj uglavnom iskoristi da bi njihov profesionalizam proglasio za elitizam. Svejedno - on će im, evo, i ovom prilikom uputiti poziv... itd.
       Po pravilu su ovakvi iscelitelji ljudi koji nemaju formalnog medicinskog obrazovanja, ali ovu činjenicu uglavnom pretvaraju u svoje preimućstvo, jer odmah izvode zaključak da je lekarima neprijatno da priznaju da jedan samouki iscelitelj može nešto što oni ne mogu. Da li je to tačno?
       Možda ćemo rasvetliti problem ako ga pogledamo i iz pozicije lekara. Da se poslužimo prostim poređenjem: bilo kojim poslom da se bavimo, možemo da zamislimo da nam se obraća čovek koji nije školovan za taj posao, i da tvrdi da će ga on bolje uraditi. Ja ću zamisliti, recimo, da sam vozač autobusa i da mi jedan od putnika garantuje da će on moj autobus voziti zatvorenih očiju; on, doduše, ne poznaje saobraćajna pravila i nema položen vozački ispit, ali mi navodi imena ljudi koji će potvrditi (valjda bi trebalo da ih ja pronađem) da je on po serpentinama iznad najopasnije provalije vozio autobus tri kilometra unazad zavezanih očiju. Jasno je šta bih mu odgovorio, ali zamislite kakav bi utisak na prisutne ostavio njegov komentar: "Naravno, ne pristaje zato što bi onda svi videli da vozim bolje od njega..."
      
       MAJSTORI ZA NAJTEŽE BOLESTI: Postoji kategorija nadrilekara koja zaslužuje da o njima govorimo na poseban način. To su oni koji vrebaju samo ljude obolele od najtežih bolesti, one koje naučna medicina smatra praktično neizlečivim. Najunosnije tržište za ove "specijaliste" čine oboleli od raka.
       Medicina je u znatnoj meri objasnila mehanizam nastanka i širenja ove strašne bolesti, ali pošto "kvar" nastaje u ćeliji na molekularnom nivou (u genetskom kodu) i brzo se umnožava i širi deobom ćelija, put do pronalaska efikasnog leka je dug i još uvek je neizvesno kada će biti krunisan uspehom. Zato su alternativci, ne pokušavajući da shvate pravu prirodu bolesti, razvili svoje pristupe bazirane na metafizičkim spekulacijama. Po jednoj od ovih teorija, rak je simptom (a ne bolest) čiji uzrok treba tražiti u pogrešnoj ishrani, stresu ili okruženju u kome čovek živi. Lek se, dakle, nalazi u pravilnom izboru hrane, medikamentima koji potiču iz prirode i mobilisanju mentalnih i duhovnih snaga pacijenta. Ova terapija se predstavlja kao prirodna i neškodljiva, a medicinska kao opasna jer ne leči pravi uzrok bolesti, služi se sečenjem (hirurške intervencije), trovanjem (citostatici) i zračenjem čime samo slabi prirodne sposobnosti organizma za samoizlečenje.
       Kad nekoga zadesi nesreća da dobije dijagnozu bolesti kao što je rak, on i njegovi najbliži ulaze u težak period u kome će im više nego ikad biti potrebna pomoć i razumevanje okoline. Neće svako od prijatelja i poznanika umeti da pronađe pravi način da bude od koristi, pa će ponekad dolaziti i do sukoba mišljenja o tome kako se treba postaviti prema teškoj bolesti. Ako bolesnik i njegova porodica pripadaju grupi realista i skeptika koji gaje poverenje prema naučnoj medicini, mogu da računaju na oštru konfrontaciju sa onima koji bi "prevrnuli svaki kamen" ne bi li nekako pobedili bolest. To su osobe koje pripadaju kulturološkom miljeu za koji je upravo takvo ponašanje stvar pristojnosti, pa zato nikad (čak ni posle smrti pacijenta) neće priznati da je ta akcija bila obično uznemiravanje bolesnika i njegove porodice.
       Ovo je veoma delikatna situacija i sukob mišljenja može da dovede do nepotrebnog rasipanja energije u trenutku kad je treba usmeriti na važnije stvari. Dr Elizabet Kibler-Ros (Elizabeth Kubler-Ross), u knjizi "Smrt: poslednji stepen u odrastanju" (Death: the final stage of gronjth) navela je faze kroz koje prolaze gotovo svi koje je zadesila neizlečiva bolest: najpre gnev, zatim poricanje, pa cenkanje ("pogodba sa bolešću"), depresija i na kraju prihvatanje sudbine i manje-više racionalna priprema za neizbežan kraj.
       U tako teškim okolnostima, bolesnika će s jedne strane opsedati "profesionalci" sa sumnjivim motivima nudeći mu svoje isceliteljske usluge, a s druge poznanici koji će ga (uglavnom iz najbolje namere ali bez puno razmišljanja) ubeđivati da "pokuša još samo ovo" ili mu stalno pronalaziti nove nadrilekare koje je preporučila komšinica rođake jedne prijateljice. Protivnici ovog pristupa u takvoj situaciji obično čuvaju svoje mišljenje za sebe, jer se (ne bez razloga) osećaju kao da su im usta zapušena još pre nego što su izgovorili i prvu reč.
       A posle smrti bolesnika? Porodica i prijatelji se posle prvog šoka teše mišlju "bar smo pokušali sve što se moglo" ili su u takvoj depresiji da im ne pada na pamet da bilo koga pozivaju na odgovornost. Materijalni gubitak se prećutkuje, nešto iz stida pred drugima, nešto iz poštovanja prema pokojniku. Nadrilekara obično više niko ništa ne pita, a ako se i to dogodi, on će samo izvaditi iz arsenala neki od standardnih izgovora pre nego što mu na vrata zakuca sledeća žrtva.
      
       DA LI AJKULE OBOLEVAJU OD RAKA: Jedan od savremenih lekova za koje se tvrdi da leče rak ili da pomaže u njegovoj prevenciji, spravlja se od ajkuline hrskavice. Za popularnost ovog leka zaslužan je Vilijam Lejn (NJilliam Lane), autor knjige "Ajkule ne dobijaju rak" i drugog izdanja koje nosi naziv "Ajkule još ne dobijaju rak". Nažalost, ova tvrdnja nije tačna - ajkule ipak dobijaju rak! Na spisku kancerogenih oboljenja koja ih ugrožavaju nalaze se i ona sa najgorom prognozom: melanom, tumor mozga, rak krvi i krvnih sudova, pa čak i rak hrskavičavog tkiva, od koga se pravi "svemoćni" lek.
       U glasniku Američkog udruženja za kliničku onkologiju objavljeni su rezultati manje studije koja se bavila ispitivanjem efikasnosti ovog leka. Lek je dobijalo 58 pacijenata obolelih od raka tokom 12 nedelja i ni kod jednog nije došlo do izlečenja niti do poboljšanja kliničke slike. Istina, dva pacijenta su prijavila privremeno poboljšanje subjektivnog stanja, što se očekivalo i bez terapije. Kasnije je sprovedeno još nekoliko sličnih studija i nijedna nije dala rezultate koji bi ukazali na vezu između uzimanja ovog leka i toka bolesti.
       Zanimljivo je da zagovornici ovog načina lečenja raka nikad nisu pokušali da objasne jedan prost apsurd - da je aktivna supstanca koja se izdvaja iz hrskavičavog tkiva ajkule zapravo protein koji se pod dejstvom želudačnih sokova vari kao i svaki drugi. Posledica je očigledna - lek (koji se inače uzima oralno) zapravo i ne stiže do obolelog tkiva u organizmu! Slično bi bilo i sa insulinom koji uzimaju oboleli od šećerne bolesti; njima bi svakako bilo lakše da piju tablete nego da se bodu iglom svaki dan, ali bi u tom slučaju i on bio svaren i ne bi izazvao nikakav efekat.
       Za rasplet priče o lečenju raka ajkulinom hrskavicom dugujemo zahvalnost samom Vilijamu Lejnu, autoru knjige "Ajkule ne dobijaju rak" i osnivaču kompanije Cartilage Technologies koja je proizvodila i prodavala lek. Lejn je 1996. godine prodao firmu (posle čega je ona preimenovana u Bio Therapies), i izjavio za štampu da je (citiramo): hrskavica ajkule potpuno neefikasna u lečenju raka!
       Ako postoji još neko koga nije šokirao ovakav obrt, trebalo bi da čuje nastavak Lejnove izjave, jer ona zaslužuje istaknuto mesto u istoriji alternativne medicine: Jeste, proizvodi "prve generacije" zaista nisu bili efikasni, ali je on zato stvorio proizvode "druge generacije" koji jesu! U čemu je razlika? Pa, Lejn nam otkriva i tu tajnu: nije svejedno da li se koristi sveža ili zamrznuta hrskavica. I u tome je cela mudrost!
       Ne treba sumnjati da Vilijam Lejn i ovoga puta dobro zna šta radi, jer će tržište prihvatiti njegov novi proizvod i on će se prodavati isto tako dobro kao i stari.
      
       FRAZE KOJE POBEĐUJU: Evo nekoliko uobičajenih slogana koje alternativci koriste u pokušajima da uvere publiku da njihova terapija zaslužuje pažnju. Oni su često pravi majstori za marketing, jer umeju da pronađu put do našeg emocionalnog bića i da nam ponude baš ono što nam treba. Onima koji trpe bolove oni nude olakšanje, neizlečivo bolesnima izlečenje, zabrinutima za zagađenje životne sredine nude prirodne sastojke, a za one koji sumnjaju, tu su brojna svedočenja izlečenih ljudi koji su sada zdravi, vitki, snažni i srećni. Dakle, da li "padate" na slogane kao što su...
       "Mi lečimo čoveka a ne bolest."
       Nema ničeg lošeg u tome da terapeut pomogne pacijentu da izmeni svoj stil života tako da bude zdraviji i vitalniji i da svoj emocionalni život učini bogatijim. Svaki dobar lekar će učiniti isto. Nevolja je u tome što se ovo često koristi kao izgovor zašto terapeut ne prilazi lečenju bolesti, a upravo to je problem zbog kojeg se pacijent i obratio za pomoć.
       "Veliki broj ljudi nam je poklonilo poverenje"
       Kad bi naučna medicina bila efikasna, ne bi se toliko ljudi obraćalo nadrilekarima. Da li je ovo tačno? Otprilike isto kao i konstatacija da su astronomi odgovorni za popularnost i zloupotrebu astrologije.
       "Terapija bez štetnih efekata"
       Ovo je uglavnom tačno - alternativna terapija je najčešće neškodljiva, dok će savremena medicina ponekad rešiti jedan zdravstveni problem a načiniti drugi. Ipak, ako hoćete da primenite lek koji ima moć da vas izleči, moraćete da se pomirite s tim da će možda imati i moć da vam naškodi. Zato je uvedeno važno pravilo da korist mora da bude znatno veća od štete. Alternativna terapija je u najvećem broju slučajeva (mada ne uvek) samo predstava za pacijenta, i ona uglavnom ne može ni da mu pomogne ni da mu naškodi.
       "Mi nastupamo tamo gde je medicina nemoćna"
       Omiljeni argument nadrilekara je da oni leče sve i da kod njih nema beznadežnih slučajeva. Ipak bi samo kratak uvid u istorije bolesti pokazao da ovo nije tačno, ali je ovaj slogan sa marketiškog gledišta veoma efikasan budući da se novim pacijentima nikad ne pruža mogućnost da provere ove tvrdnje.
       "Naučno dokazana efikasnost"
       Ako nije reč o standardnom medicinskom postupku koji nadrilekar protura kao svoj izum, onda se iza ovoga često krije licemerna laž. Ponekad je to loša interpretacija naučnih istraživanja, nekad falsifikovanje rezultata, a nekad i navođenje naučnih činjenica koje su impresivne ali nemaju veze sa tvrdnjom koju bi alternativac želeo da dokaže. Malo insistiranja na detaljima i konsultacija sa stručnjacima dovešće onoga ko ovo tvrdi u neugodan položaj.
       "Lek koji se generacijama prenosi s kolena na koleno"
       Ovo bi trebalo da nas uveri da je lek efikasan, jer da nije, ne bi se tako dugo koristio. Ipak, delotvornost leka nije u srazmeri sa njegovom starošću. Mnogi savremeni (i, bez sumnje, efikasni) lekovi imaju veoma kratko vreme aktivne upotrebe, ali ne zato što su loši, nego zato što njihovo mesto ubrzo preuzimaju još bolji.
       "Naučna medicina nema odgovore na sva pitanja"
       Ovo je tačno, uostalom niko to i ne poriče. Istina je, ipak, da njen efektan metod istraživanja stalno pronalazi nove odgovore na pitanja o funkcionisanju ljudskog organizma i lekove za nove bolesti. Alternativna medicina je, bar što se tiče efikasnosti, još tamo gde se nalazila na početku, jer ona se koristi metodologijom koja je "štiti" od bilo kakvog napretka.
       "Ništa vas ne košta da pokušate"
       Vredi razmisliti na trenutak o ovoj tvrdnji, jer nije teško videti koliko je ona opasna. Ispravan izraz bi trebalo da glasi "Moglo bi mnogo da vas košta ako pokušate".
      
       (Nastaviće se)
      
      

Izgleda da je društvena zakonitost da recesija do neslućenih razmera uvećava tržište malih spretnih dosetki iz kojih čovek može saznati sve o svojoj budućnosti, budućnosti svog naroda, sveta pa i vasione, da uđe u "sive zone" svakovrsnih čuda a, bogami, i nađe lekove za bolesti kojima oficijelna medicina ne može ništa. Taj "vašar zablude i taštine" za šaku maraka nudi tako jednostavna rešenja i za najteže probleme da čovek tome da odoli - ne može.        Voja Antonić je pod naslovom "Da li postoje stvari koje ne postoje?" (izdanje autora, Beograd, 2000) sastavio "vodič za kritičko razmišljanje" u širokom carstvu "savremenog sujeverja" nastojeći da ukaže na zablude, zloupotrebe i tehnike prevara: astrologije, proroštva, telekineze, lečenja ritualima, itd.        NIN će u nekoliko nastavaka objaviti zanimljive izvode iz knjige.