Gresi prošlosti iliti pozni jadi Joške Fišera "1968" - mit, demitologizacija i cezura istorije Nemačke

      Nedavno je, u Vašingtonu nakon susreta dvojice ministara spoljnih poslova SAD i Nemačke, Kolina Pauela i Joške Fišera na konferenciji za štampu, na pitanje novinara šta misli o bombardovanju Bagdada, Fišer odgovorio: "Nije na nama da kritikujemo Ameriku".
       Taj "salto mortale" može se razumeti samo u svetlosti ovejane diplomatske sofističke retorike. Fišerova politička frakcija je preneražena takvom supkritičnošću, dok predsednik Savezne Republike Nemačke, Johanes Rau to bombardovanje jednoznačno osuđuje. Takav Fišerov odgovor nije izraz savršene harmonije zemalja članica NATO-a, već svesno isticanje primordijalnosti Amerike nad ostalim partnerima. Paradoks je utoliko veći što takva oportunistička, kolenopoklona i licemerna izjava dolazi od negdašnjeg revolucionara, "spontija", kako su se Fišer i njegovi levičarski saborci docnih šezdesetih godina nazivali.
       "Pisati istoriju", veli Valter Benjamin, "znači brojevima godina dati fiziognomiju". O tome sa kojim licem asocira slika revolucionarne "1968", mišljenja se razlikuju. Ta spektakularna godina nije simbolizovala samo prevrat, promene i emancipaciju, već i naivnu romansu sa totalitarnim komunizmom i ona ujedno markira i začetak apologije nasilja i terorizma "Frakcije crvene armije" ("Rote Armee Fraktion"). Za medijsku javnost Nemačke taj datum je bio uvek značajan. Za mnoge je "1968" jedna vrsta socio-kulturnog "novog početka".
      
       Kamen razdora
       To je epoha revolta protiv zvaničnog establišmenta. Ono što je u Francuskoj bila šestonedeljna erupcija koja je vlast De Gola gotovo dovela na rub sloma, to se u Nemačkoj pretvorilo u APO (vanparlamentarnu opoziciju), koja je trajala od smrti studenta Bena Onezorgea u junu 1967. do početka socijalno-liberalne koalicije u oktobru 1969. Naravno, tu epohu revolta valja posmatrati levo i desno od Rajne u različitim internacionalnim perspektivama. Demonstracije na svim kontinentima su pretvorile čitav svet u global village, da kažemo anahrono Makluanovim jezikom. Kulturni sukob oko "1968" je od ujedinjenja dve Nemačke postao stalna tema i unekoliko kamen razdora. Studentski pokret iz 1968. je jedinstvena istorijska cezura u istoriji Savezne Republike Nemačke. Paradoksalno je to što ne postoji političko nasleđe na koje bi se bilo ko mogao neposredno pozvati.
       No aveti prošlosti sustižu sada neke od eminentnih protagonista te revolucije. Novinarka Betina Rel, ćerka Ulrike Majnhof, člana "Bader-Majnhof" terorističke grupe, kao poznu osvetu za izgubljeno detinjstvo, optužila je sadašnjeg ministra spoljnih poslova Nemačke, Jošku Fišera da se nije distancirao od nasilja, koje je i dokumentovano filmskim materijalom i fotografskim snimcima Fišerovog nasilja nad policajcem Jirgenom Veberom.
       Fišer je bio član tzv. Putcgruppe u Frankfurtu, koja se "nasiljem nasilju odupirala", kako će to u izvornoj dikciji glasiti. To bi valjalo, apeluje Fišer, sagledavati u "celokupnom kontekstu" sagledavati. To je bilo "vreme javno propovedane mržnje studenata i pri tom je nemačka demokratija pokazala lice koje nam se činilo da stoji u kontinuitetu sa nacionalsocijalističkim". Iako se Fišer jasno i nedvosmisleno distancirao od "zamke nasilja" tzv. "Frakcije crvene armije", čine se nove optužbe delom denuncijacije i oštrim napadima opozicije.
       U nedavnoj parlamentarnoj debati o ulozi Joške Fišera, koja je vođena sa inkvizitoričkim afektom i podsećala na egzaltiranu mimiku ekspresionističkog nemog filma, artikulisala se sledeća opreka: hipokrizija opozicije i "nemilosrdnost" (citat kancelara Šredera) s jedne i trijumfirajuća poza i koketnost imunog ministra s druge strane. Iako se Fišer javno izvinio, svakad se čulo i samoopravdavajuće "ali...", kao i razumevanje za "drugove u podzemlju". Fišer je svoj apologetički ekspoze pretvorio u apel teroristima u podzemlju da se manu "oružane samoizolacije".
      
       Nova prošlost
       Postoji li nešto poput tajnog istorijskog imuniteta generacije "68"? Za komentatora hamburškog nedeljnika "Die Zeit", ta debata je unekoliko "treće bavljenje prošlošću" (nakon nacionalsocijalističke i istočnonemačke "komunističke" prošlosti). Za njega je politika u doba postmoderne, politika inscenacije. No politika funkcioniše i drugde na sličan način: Niksonova "Votergejt" afera ili Klintonova "Monikagejt" afera. Politika kao postideološki događaj postala je i u Nemačkoj slogan. Biografije političara postale su "prikrivene optužnice i scenariji skandala". To nije više ekskluzivni specijalitet američko-britanskog istraživačkog novinarstva. "Šta je onda učinio, rekao, mislio?" Da li je kao Klinton pušio marihuanu ali nije inhalirao? No, pitanje je sasvim drugo: da li se taj političar dalje razvio, promenio? Da li je iz subverzivnih i militantnih grupa prerastao u pacifistu. Nekada se Fišer borio protiv NATO-a, da bi samo nekoliko godina docnije sa tim istim NATO-om ušao u krstaški pohod protiv Jugoslavije, "humanitarnu intervenciju". To bombardovanje je ministar objasnio hipermoralističkim argumentom: "Nikada više Aušvic!"
      
       Za Arafatom
       Davne 1968. god. kritikovao je Jirgen Habermas "prividnu revoluciju" kao "ritualizovanu prisilu" koja ne priznaje "ustavom garantovano pravo i slobodu institucija". Da je Fišer ova predavanja slušao, piše nedavno hamburški nedeljnik "Der Spiegel", mnogo bi se ranije naučio onome što mu sada njegovi kontrahenti prebacuju. Medijska hajka udružena sa opozicijom je u daljoj potrazi za kompromitujućim materijalom kako bi kompromitovala Jošku Fišera.
       Tako je pronađen arhivski materijal sa konferencije u Alžiru 1969. na kojoj je Jaser Arafat deklarisao borbu sa Izraelom "do istrebljenja", a na kojoj je i dvadesetjednogodišnji Joška učestvovao, ali u svojstvu "petog točka ili prišipetlje", kako veli jedan drugi učesnik, relativizujući njegovu ulogu i eventualni "anticionizam", koji mu sada pripisuje opozicija. Fišer nije samo shooting star Nemačke i internacionalne političke scene, već on simbolično personalizuje uspeh Nemačke, njenu otvorenost i njenu integrativnu ulogu. Vizija generacije "šezdeset osme" o drugom, autohtonom zasnivanju demokratije nakon sloma Trećeg rajha i izmene generacijske konstelacije, otelovljuje se Fišerovom političkom karijerom na idealan način. Jedni mu prebacuju da je bio militantan, drugi da je oportun i nedovoljno militantan.
       Otuda bi, shodno toj logici, imao dvostrukog povoda da dâ ostavku. Može li se slučaj Fišer razumeti u političkoj semantici jevanđeljske parabole po kojoj je nebu milije kajanje jednog grešnika no stotina pravednika ili pak, kao što to veli jedan drugi, skeptičniji komentator, pre valja raspravljati o "grehu nekoga ko sebe inače smatra pravednikom". No jedna refleksija ne isključuje drugu u slučaju Janusove fiziognomije Jozefa Martina (vulgo: Joške) Fišera.
      
       ZORAN ANDRIĆ