U brojnim nagađanjima ko će biti budući pontifik citira se i vatikanska izreka: "Debelog papu uvek nasleđuje mršavi"

      (Specijalno za NIN iz Rima)
      
       Preko 30 000 vernika okupilo se na Trgu Svetog Petra u Vatikanu da pozdrave papu i nove kardinale. Vijorile su se zastave zemalja i biskupija sa svih kontinenata. "Švajcarski gardisti" u živopisnim kostimima za koje se veruje da ih je dizajnirao Mikelanđelo, stajali su nepomično.
       Četrdeset četvorica budućih kardinala su jedan po jedan klekli ispred pape koji im je davao kardinalske kapice - zukete i berete i govorio da je njihova crvena boja znak da su spremni da se žrtvuju, čak i da proliju sopstvenu krv zarad jačanja hrišćanske vere. Zakletvom koju su položili pred papom postali su "prinčevi crkve" i ušli u Kolegijum kardinala čiji je osnovni zadatak, još od 1150. godine, da u Sikstinskoj kapeli među svojim članovima izaberu "rimskog pontifika".
       Nije sam spektakl niti je verska opredeljenost privukla toliku pažnju javnosti, već činjenica da je napravljen novi presedan u istoriji Katoličke crkve. Naime, nikada dosad u jednom danu nije promovisano toliko kardinala. Broj članova Kardinalskog kolegijuma je sada veći nego ikad, ukupno ih je 184 a što je još važnije, broj onih koji su mlađi od 80 godina - što znači da mogu da glasaju za budućeg papu ili da budu izabrani za novog - porastao je na 135. Time je poništen vatikanski zakon koji je papa Jovan VI doneo 1973. godine i po kojem je maksimalni broj kardinala 120. Činjenica je i da je broj katolika tokom vremena drastično uvećan, posebno u zemljama južne hemisfere. Samo u periodu od 1988. do 1998. godine broj poklonika Rimokatoličke crkve porastao je sa 900 miliona na više od 2 milijarde. To može da bude jedno od objašnjenja za potrebu većeg broja kardinala kojih je, primera radi, krajem 16. veka bilo 70. Ono što, međutim, govori mnogo više o papinoj politici je podatak da od sadašnjih 135 kardinala koji imaju pravo glasa - 125 je u poslednje 22 godine imenovao upravo Jovan Pavle II. Ili, kako se to jezikom Katoličke crkve kaže - papa ih je "stvorio". Otuda i potiče cinična opaska nastala među sveštenstvom, a koju ovih dana citiraju mediji da "samo Bog i papa mogu da stvore nešto ni iz čega".
      
       Razumevanje crkve
       Krakovski biskup Karol Vojtila postao je oktobra 1978. godine 264. papa po redu i time je prekinuta tradicija duga 455 godina po kojoj je "rimski pontifik" biran iz redova italijanskog klera. Od samog početka Jovan Pavle II je politiku Vatikana usmerio ka Istočnoj Evropi i odigrao značajnu ulogu u slomu komunizma u ovim zemljama, posebno Poljskoj, gde je otvoreno podržavao "Solidarnost" i Leha Valensu. Istovremeno, povećavao je broj kardinala iz nekadašnjih komunističkih zemalja tako da ih je sada ukupno 18. I na poslednjem konsistorijumu petorica novih "prinčeva crkve" dolaze iz istočnoevropskih biskupija i svi ispunjavaju uslov da glasaju za budućeg vrhovnog katoličkog poglavara. Imenovanje trojice kardinala iz Sirije, Egipta i Ukrajine, iz pravoslavnih crkava koje podržavaju Svetu stolicu, može se tumačiti kao namera širenja i utvrđivanja katolicizma izvan dosadašnjih granica. Činjenicu da su sva trojica odbili da prime crvene berete i da su ostali u svojim crnim mantijama u Vatikanu komentarišu kao potvrdu da crkva podržava različitosti.
       Različitost je, međutim, najuočljivija u podatku da novoizabrani kardinali potiču iz 27 zemalja i sa četiri kontinenta. "Nije li ovo znak da je crkva u stanju da u svakom uglu planete, razume ljude različitih tradicija i jezika", zapitao se papa u svom prošlonedeljnom obraćanju vernicima na konsistorijumu. Novina u odnosu na njegovu dosadašnju politiku je da najveći broj dolazi iz Latinske Amerike. U kardinalskom kolegijumu čak dvadeset sedmorica Latinoamerikanaca će glasati za naslednika Jovana Pavla II. Ovaj broj se posebno ističe u italijanskim medijima i komentariše kao još jedan presedan. Tradicionalno, Italijani imaju najviše kardinala, trenutno ih je 40 od kojih su dvadeset četvorica mlađi od 80 godina. Brojčanu prednost Latinoamerikanaca vide kao mogućnost trajnijeg gubitka prava na tron sv. Petra. "Opasnost" im preti ne samo od kandidata iz Južne Amerike koja je odavno bastion katolicizma, već i od sve većeg broja kardinala iz Afrike gde crkva i dalje vrši misionarsku ulogu i utemeljuje ideologiju Vatikana. Nakon prošlonedeljnog konsistorijuma broj kardinala iz zemalja tzv. Trećeg sveta dostigao je 41 odsto od ukupnog broja članova Kolegijuma, dok je broj evropskih kardinala s pravom glasa prvi put u istoriji Vatikana pao ispod 50 odsto.
       Nakon svega, najintrigantnije je pitanje koji od 135 kardinala ima najveće šanse da nasledi Jovana Pavla II. Papina odluka da poveća broj potencijalnih naslednika i da ojača
       vanevropske biskupije ohrabruje sve one koji navijaju za Južnoamerikance. Mnogi "tipuju" na pedeset osmogodišnjeg kardinala Oskara Rodrigeza Maradiagu iz Hondurasa. Upitan, veruje li da ima šanse da postane papa, lakonski je odgovorio: "To zna samo Sveti duh". Italijani očekuju da će to možda biti Đovani Batista Re, star 67 godina, koji je i pre nego što je prošle srede imenovan za kardinala, važio za jednog od najbližih i
       najuticajnijih papinih saradnika. Nade se polažu i na Anđela Sodana (73) sadašnjeg sekretara vatikanske države. Kao najozbiljnijeg kandidata iz Afrike mediji ističu Francisa Arinzea (69) iz Nigerije.
      
       Komunikacija sa svetom
       Pitanje je, međutim, hoće li zemlja porekla zaista biti presudna u izboru novog pape. Prema evidenciji vatikanskih hroničara, većinu kardinalskog Kolegijuma čine tzv. konzervativci, sledbenici politike Jovana Pavla II. Od novoizabranih kardinala 31 spada u tu grupu. Prošle godine biskup iz Majnca, Karl Leman, jedan od vodećih "liberala" unutar Crkve, otvoreno je apelovao na papu da se povuče. Ta mogućnost, prema vatikanskim zakonima postoji, ali se dogodila samo jednom u poslednjih 2 000 godina, krajem 13. veka, kada se papa Celestin V odlučio na takav korak. S obzirom na to da je već napravljen raspored obaveza i putovanja Jovana Pavla II za naredne tri godine gotovo je sigurno da on nema nameru da se "penzioniše". Portparol Vatikana Žoakin Navaro-Vals u izjavi za medije kaže da papa nikad nije pomenuo takvu mogućnost. Nakon što je sam imenovao većinu svojih potencijalnih naslednika, Karol Vojtila bi mogao biti siguran da će Kolegijum kardinala i budući katolički poglavar dosledno sprovoditi njegove ideje i politiku.
       Istorija Vatikana je, međutim, prepuna kontroverzi, a Jovan Pavle II nije "političar" čiji su potezi tako jednostavno predvidljivi. Najveće iznenađenje poslednjeg konsistorijuma bilo je imenovanje "pobunjenika" iz Majnca, Karla Lemana za kardinala. Sam Leman je izjavio da je, kad mu je rečeno da će postati kardinal, pomislio da je reč o vicu. Nakon što je obukao crvenu odoru tvrdi da je njegov apel da se papa povuče bilo motivisan bolešću Jovana Pavla II, ali poručuje da ne odustaje od stava da crkva mora da "komunicira sa modernim svetom". NJegov izbor u Vatikanu komentarišu kao još jednu potvrdu da je papa duhovni otac svih ljudi, te da zbog toga nije nimalo neobično da oko sebe ima saradnike koji zastupaju različite ideje. S druge strane, promocija progresivnog biskupa u kardinala mogla bi da bude diplomatsko pridobijanje katolika, pre svega Evropljana, razočaranih zbog krute politike Vatikana. U brojnim nagađanjima oko toga ko će biti budući pontifik, citira se i vatikanska izreka: "Debelog papu uvek nasleđuje mršavi".
       Svi, dakle, imaju šansu. Karol Vojtila uskoro puni 81 godinu. Posle atentata 1981. godine kada je tokom mise u Vatikanu na njega pucao Turčin Mehmed Ali Agdža zdravlje mu je trajno narušeno, a dugogodišnje bolesti poput Parkinsonove su ga dodatno iscrple. To je bilo očigledno i prošle nedelje, na Trgu sv. Petra kada je uz napor čitao imena novih kardinala. Možda će upravo jedan od njih biti njegov naslednik.
      
       ANTONELA RIHA