Objekat: Poslovni centar RTV PINK
Autor: arh. Aleksandar Spajić

      Milorad H. Jevtić
      
       Arhitektura je, kao i mnoge druge stvaralačke oblasti, podložna ćudima mode. Tako je pre dvadesetak godina svetsko graditeljstvo zahvatio pokret koji se i kod nas, pomodnim preuzimanjem stranih naziva, označava terminom "HIGH-TECH" (haj-tek), što je skraćenica za izraz "visoka tehnologija". Pariski Centar "Pompidu" Ričarda Rodžersa i Renca Pijana se smatra prvim značajnijim delom ovog danas veoma popularnog umetničkog stila. NJegova glavna karakteristika je eliminacija klasičnog zida i preovlađujuća upotreba metalnih elemenata visoke tehnološke obrade kojima je nekadašnja GRADNJA zamenjena MONTAŽOM. "Honkonška banka" Fostera i londonski "Lojd" Rodžersa važe kao
       najizrazitiji predstavnici ovog pokreta, a dobrim poznavaocima nije teško da uoče kako je upravo Rodžersovo delo (koje je, inače, izazvalo oštra sporenja i u struci i u javnosti) poslužilo autoru novog objekta RTV Pink Aleksandru Spajiću (1963) kao inspiracijski izvor, što i sam projektant u svojim izjavama potvrđuje.
       I, evo, na skveru gde se susreću Bulevar mira i Ulica neznanog junaka, nadomak bolnice "Dragiša Mišović", na vrlo uočljivoj lokaciji, danas imamo kompletirano poslovno-studijsko sedište RTV Pink. Prvi utisak koji novi objekat stvara je njegova morfološko-gradivno-koloristička nametljivost. Mnogo raznovrsnih elemenata, izraslih iz relativno jednostavnog osnovnog gabarita ili nakačenih o njega, prosto zasipaju posmatrača svojim obiljem i raznolikošću, a srebrnasti kolorit inoksa (ili rostfraja, ili nerđajućeg čelika) pojačava njihovo napadno vizuelno dejstvo. Mladi autor kao da je želeo da priredi reklamu ovom materijalu i pokaže šta sve od njega može da se napravi - cilindri, prizme, kupe, svodovi, stubovi, konzole, bisoleji, sajle, šipke... bez prestanka paradiraju na ovom objektu. Zdanje ne mora da ima izrazitu kompozicionu okosnicu, ali ovakvo rasipanje plastičkih elemenata vodi u nesređeni prostorni događaj. Spoljni turbo "ritam" se istim intenzitetom širi i enterijerom, pa se autoru mora priznati bar maštovitost u kreiranju neverovatnog mnoštva detalja što može, uslovno, da znači dobru predispoziciju za njegov budući rad.
       Ako se spoljna likovna ekspresija objekta prihvati kao verni odraz televizijskog programa stvaranog u njemu, pa se tu traži objašnjenje za njegovu arhitektonsku materijalizaciju, odmah se, kao protivargument javlja okolnost da je sadašnji program Pinka, ipak, relativno privremen proizvod, a zdanje bar višedecenijski prostorni beleg. Uzmemo li da je "duh mesta" jedno od najcenjenijih načela dobre arhitekture, onda je ono ovde drastično zanemareno. Dedinje, kao prevashodno rezidencijalni milje, zaslužuje specifičnu urbanističku pažnju i zasad ne znamo kakvi su kriterijumi vodili urbaniste da daju dozvolu (ako su je uopšte dali?) za ovakav čin. Kada se još pogledaju zgrade koje se upravo podižu uz bočne strane Pinka, teško se za ovu čudnu skupinu može naći prikladniji izraz od narodne sintagme "rogovi u vreći"!
       Jednoj medijskoj ustanovi objekat kakav je iznikao na centralnom dedinjskom platou može da donese koristan reklamni efekat, ali ukupni izgled grada, kao opšte dobro, trebalo bi (evo našeg malog, naivnog moralisanja!) i njoj da bude iznad uskog interesa. Neka od novobeogradskih lokacija, na primer, mogla je da bude prikladnije mesto za ovakav RTV Pink, a Dedinje bi bilo pošteđeno jednog nadmenog arhitektonskog nametljivca.