NAZIV: Sa vrha mesečeve planine gledala sam svoj okrugli grob
AUTOR: Eva Ras
IZDAVAČ: Revision Publishing

      Jovan Ćirilov
      
       "Talenat je izražavanje jednog te istog: da si slikar, slikarstvom bi činila to isto - sebe bi izražavala, stekla bi lakoću kojom bi izražavala sebe... Čovek koji ima smisla za jedno, ako se lati drugog, ima smisla i za to drugo." Tako počinje dijaloška priča "Kalajisanje tepsije" Eve Ras iz njene zbirke prostih pripovedaka dugog naslova.
       Ove reči u potpunosti se odnose na Evu Ras. Najpre se izražavala kao glumica, zatim kao prozni pisac i slikar. I kao što na prvi pogled i sama izgleda obično, takve su joj i pripovetke, naizgled obične, a zapravo, krajnje neobične. Dok njena slika sa naslovne strane knjige pripada fantazmagoričnosti sasvim drugog doživljaja sveta, kojoj ne vidim adekvat u bilo čijoj prozi.
       U nas nije redak taj tip proze u kojoj autor crpe građu iz svog bogatog životnog iskustva. Ali svaka Evina naredna priča priređuje neko manje ili veće iznenađenje. Uverljiv životni tok pripovedanja kad iz jedne, iznenada u drugoj priči skrene u fantastiku. Zatim se među ličnosti u punoj anonimnosti običnih ljudi iznenada uvuče neka poznata ličnost iz leksikona - Matija Bećković, Paolo Mađeli, Arsa Jovanović, Lajoš Zilahi... I taman se na to naviknemo, kada "prosta priča" postaje filozofija, i to uverljiva, iako je naizgled obučena u formu razmišljanja običnog čoveka. Iznenađenje kojem se nisam radovao su dve rasprave pri kraju zbirke o suštinskim razlikama između glume u pozorištu i na filmu, razmišljanja, istina originalna, ali ih vidim kao deo neke druge knjige esejističkog karaktera.
       Ta Evina zbirka neobičnih sudbina običnih ljudi najviše me podseća na prozu LJudmile Petruševske. Samo ta savremena ruska spisateljka ume da u sivilu svakodnevice pronađe toliko zanimljivosti dostojne književnog pera. Dok se, međutim, kod Petruševske oseća usud politike sovjetskog vremena od Staljina do Gorbačova, bar kao fon, stvarnost naših burnih promena gotovo da je ustupila mesto sudbinama iznad naših kobnih istorijskih i političkih okolnosti.
       Većina Evinih pripovedaka je napisana u tzv. Ich-formi. Nije obavezno da je reč o autoru, koja sebe u ovoj knjizi zove Tisom Zilahi, sa sudbinom identičnom sa biografijom Eve Ras, počev od porekla, karijere amblematične glumice jednog vremena i osobe tragičnih životnih gubitaka.
       Kakvu god vizuru u pripoveci uzela, Eva Ras je dokazuje svojim darom. Rođena na severu Bačke, i danas sa šarmantnim mađarskim akcentom u životu, u svojoj prozi ona vlada srpskim jezikom kao naš najbolji stilist, bogatog rečnika, a bez imalo izveštačenosti.
      
       Ako naša javnost savlada podozrenje prema pribeglicama u književnosti iz drugih umetnosti, mogla bi Evu Ras već sada smatrati rasnim pripovedačem, koja je sa ponekom svojom najboljom pripovetkom iz ove zbirke dostojna svake antologije naše savremene proze.