NASLOV: Čovek slučajnosti i Tri verzije života
AUTOR: Jasmina Reza
REDITELJ: Tatjana Mandić-Rigonat i Alisa Stojanović
POZORIŠTE: Narodno pozorište i Atelje 212

      Vladimir Stamenković
      
       Za tri dana, od utorka do petka, pred sam kraj februara, u Beogradu su izvedena dva dramska dela francuske spisateljke Jasmine Reze, kamerna drama "Čovek slučajnosti", koja je prikazana u Narodnom pozorištu, i komad teško odredivog žanra "Tri verzije života", koji je postavljen na scenu Ateljea 212.
       U "Čoveku slučajnosti" opisan je slučajan susret u vozu osoba koje se ne poznaju, slavnog pisca (Petar Banićević), već ostarelog, zgađenog nad sobom i svetom, i lepe, sredovečne žene (Dobrila Stojnić), obožavateljke njegovog opusa, koja je umorna od života, ali čija osećajnost još nije ugašena. Taj izrazito nedramatičan, nimalo sceničan komad ima dva u pogledu dužine trajanja veoma nesrazmerna dela. U prvom, koji traje više od jednog sata, čija je struktura naizgled monološka, a u stvari počiva na naizmeničnom razvijanju dva sololokvija, koji se retko ukrštaju mada se često dopunjavaju, prikazana je, kako bi rekao Malarme, drama junaka sa samima sobom; u drugom, kraćem od desetak minuta, sololokvijski iskazi se pretapaju u dijalog likova u neposrednom kontaktu, u nešto što može da se okonča prolaznom ljubavnom avanturom, ali i da preraste u trajniju, složeniju ljudsku vezu.
       Takva dramaturška struktura, koju neizbežno prate i rediteljka Tatjana Mandić-Rigonat i oboje glumaca, u krajnjoj liniji određuje i doživljaj pozorišnog gledaoca: kao i svaki sililokvij, i realizacija komada iznosi pred njega jasan, razgovetan, racionalno sređen tok misli i osećanja dvoje u životu poraženih ljudi, a ne predočava mu u monološkoj formi, u kojoj, po pravilu, subjektivna svest dominira nad realnošću, zatamnjenu, iracionalnu stranu egzistencije.
       S druge strane, ni komad "Tri verzije života" nije bolji, već je, naprotiv, još površniji. On podseća na sve i svašta; u njemu naziremo uticaj Šoa i Pirandela, pa čak i Joneska. Te asocijacije, naravno, veoma su subjektivne, umnogome zavise od onoga ko komad posmatra i procenjuje.
       Ali, dve činjenice su nesporne. Prva je da komad počiva na nimalo novoj dosetki da se ista životna situacija, trenutak kad se obelodanjuje da propada karijera mladog, perspektivnog naučnika, pokaže u više različitih varijanti. Time se, međutim, otvara krupan strukturalan problem, jer se radnja razbija na tri mehanički, a ne i organski povezane celine. A druga je u tome što je on konvencionalna, konverzaciona drama, u kojoj je dijalog bez dubljih psiholoških i idejnih pretenzija, čiji je zaplet redukovan, gde su karakterizacije dramskih lica vrlo uprošćene, ne doprinose da se upečatljivije opiše dvosmislenost pozicije dvojice glavnih junaka, astrofizičara, koji, dok teže da otkriju poslednje kosmičke tajne, sve više tonu u glib sitničave svakodnevice.
       Taj komad se može interpretirati i kao drama, ali ga je lako pomeriti i ka komediji. I rediteljka Alisa Stojanović, i grupa odličnih glumaca, među kojima su se posebno isticali LJiljana Dragutinović (Ines) i Feđa Stojanović (Iber), izabrali su ovu drugu mogućnost. Oni su, verovatno, postupili tako zato što su uvideli da je komad "Tri verzije života" napisao glumac za glumce, neko ko prvenstveno voli da na sceni vidi glumačke bravure. Iz toga je izvučena dvostruka korist: prikriveni su nedostaci komada na dramskom planu, a ironija i persiflaža su dovodile publiku u razdragano raspoloženje.
       Na primeru koji pružaju "Čovek slučajnosti" i "Tri verzije života", komadi osrednje vrednosti, koji se uprkos tome igraju širom sveta, još jednom se potvrdilo staro pravilo da uspeh jednog dramatičara, osim od dara, mode i sreće, uveliko zavisi i od toga da li on pripada nekoj uticajnoj književnosti; u stvari, od jezika na kom piše.