Jedna od najboljih francuskih glumica o svom poslednjem filmu "Čokolada", novoj nominaciji za "Oskara", o Kusturici kao glumcu, glumi kao terapiji

      Uživo, Žilijet Binoš bi mogla da prođe pored vas na ulici kao lepuškasta žena za kojom se (verovatno, možda) ne biste okrenuli. Ali na ekranu, na velikom platnu, Žilijet Binoš zrači kao retko koja glumica; ona, jednostavno isijava najtananije emocije i to u najvećem rasponu, od sreće do očaja. Zbog toga uživa visoku reputaciju: svaka njena uloga je - kreacija!
       Nedavno smo razgovarale u Berlinu povodom njenog poslednjeg filma "Čokolada" u režiji Lasa Halstroma u kojem tumači samohranu majku koja dolazi u neki francuski gradić i iz temelja menja njegov učmali, provincijalni duh tako što čarobno lepim slatkišima koje priprema ljudima nudi, ali i otkriva, potrebu za uživanjem, draž života koji, elem, ne mora biti (već po definiciji) samo teška borba. Ona to čini i tako što ima čudesnu moć da lako pronikne u dušu svakog i istinski ga razume; zna kako kome treba prići, kojim rečima ali i kojim dezertom.
       "Čokolada" u Berlinu nije dobila ništa ali je, zato, već krunisana nominacijama (pet) za "Oskara". Jednu je osvojila upravo i Žilijet Binoš. Biće to drugi put u njenoj, sada već bogatoj mada ne odviše dugoj karijeri, da se nađe u Kristalnoj dvorani Šrajn auditorijuma u Los Anđelesu i to ne kao važan ukras ceremonije već kao ozbiljan pretendent za najveće filmsko priznanje. Prvi put je blistala sa "Oskarom" u ruci 1997. godine dobivši ga za najbolju (sporednu) ulogu u slavnom filmu Entonija Mingele "Engleski pacijent". Zanimljivo je, međutim, da je Žilijet Binoš i pre toga već bila vrhunska zvezda zahvaljujući filmu Filipa Kalfmana "Nepodnošljiva lakoća življenja" a, još i više, u čuvenoj trilogiji Kšištofa Kišlovskog "Tri boje..." pri čemu joj je glavna uloga u "Plavoj" donela "Cezara", "Feliksa" i "Zlatnog lava" u Veneciji.
       NJen uspon je bio, ipak, lagan. Posle završenih studija na Francuskom konzervatorijumu, prvu ulogu, dakle i prvu ozbiljnu šansu, pružio joj je Žan Lik Godar u filmu "Hail Mardž". Potom je igrala, gotovo uvek glavne uloge, u filmovima "Randevu" Andrea Tešinea, "Kobna veza" Luja Mala (kojeg se sa gađenjem takoreći odrekla!), "LJubavnici na mostu" Lea Karaksa, "Konjanik na krovu" Petera Kosminskog, "Deca veka" Dajane Kari, "Udovica iz Sen Pjera" Patrisa Lekonta, "Nepoznata šifra" Mihaela Hanekea a prošle godine je debitovala i u londonskom pozorištu, u Pirandelovom komadu "Goli".
      
       Da se vratimo početku: pošto film "Čokolada" govori o zadovoljstvima života, zanimljivo je možda najpre saznati šta je ono što vas privatno čini srećnom, ispunjenom?
       - To je toliko krupno a, opet, i generalno pitanje da se bojim klišea. Sve što budem rekla, delovaće poznato. LJudi smo, na kraju krajeva. Ipak, pokušaću da vam odgovorim... Kad gledam svoju decu, a imam ih dvoje, jedno je beba od tek sedam meseci, dok se smeju. Kad uopšte vidim veselu decu, to bi bilo prvo. Srećnom me čini i kad uspostavim dobar kontakt s različitim ljudima, različitim po naciji, poreklu, boji kože, kad osetim s njima vrstu mentalne i duhovne bliskosti i razumevanja bez obzira na razlike među nama. Srećnom me čini kada mislim da sam u nečemu uspela, da sam postigla ono što sam htela. Srećnom me čini lični progres, odrastanje u najboljem značenju te reči; ukratko, kad primetim da postajem bolja osoba. I, najzad, srećnom me čini kada zaboravim gde sam, šta sam, kada zaboravim na sebe. To mi se još i najčešće događa jer sam glumica. Zbog toga sam, uostalom, i glumica...
      
       Da li hoćete da kažete da baš ne volite sebe?
       - Pa, ja pokušavam, stalno pokušavam da volim sebe. Ali, znate kako je, to je možda i najveći posao. Napredujem, međutim, u tome, svakim danom sve više, da citiram Emila Kuea.
      
       Da li ste iz te potrebe i postali glumica?
       - Ne. Ako i jesam, toga tada nisam bila svesna. Kao sasvim mladoj, najbitnije mi je bilo da se što pre osamostalim. Znala sam da put do te samostalnosti ide od finansijske sigurnosti, koja je osnov, pa do emocionalne čvrstine. Možeš ti to izdržati, svake noći sam sebi tokom studija ponavljala te reči. A gluma, gluma vam je dar božji, ko za nju ima strasti i ko za nju ima talenta. Zamislite kolika je privilegija biti stalno u nekoj drugoj koži, na fin i plemenit način udaljiti se od sebe, sebe ponekad jadne i labilne, sumnjičave i neodlučne, da ne nabrajam.
      
       Vama je, dakle, svaka nova uloga krupan zadatak i ozbiljan ispit?
       - Više od toga, terapija! Na snimanju, naravno, glumac nikada nije sam niti od njega mnogo toga zavisi, naprotiv. Ako dobro, međutim, odigram neku scenu, ja znam, ja čuvam u svom sećanju da sam tada, baš tada, u tom trenutku, doživela izvesno, kako bih vam rekla, pa - izlečenje. To vam je kao neki san, vrsta transa kome se prepustite, a kao glumica vi to možete. Morate sebe sasvim da poništite.
      
       Jedno od poslednjih iskustava te vrste bilo je dok sam snimala "LJubavnike na mostu" u režiji Lea Karaksa, Karaksa kojeg neobično cenim i volim i kao čoveka i kao reditelja.
       Recite kako je bilo na snimanju "Udovice iz Sen Pjera" gde ste igrali pored Danijela Oteja ali i - Emira Kusturice?
       - Emir, Emir! On vam je posebna ličnost, posebna priča. Mislim da mu se jako dopalo to što je glumac. Uživao je, čini mi se, u tome. Nije se, međutim, slagao sa uputstvima Patrisa Lekonta i često bi mi, videla sam, grimasama pokazivao kako nešto da odglumim. Pokušavao je, u stvari, da me režira...
      
       I šta je bilo?
       - Naravno da mu to nisam dopustila. Ne zato što mu nisam verovala, pa ja se Emiru divim na svaki način, nego zbog toga što sam, ipak, smatrala da reditelj filma ima celu sliku i da se njegova reč mora poštovati. I ne, ne, grešite, nije dolazilo ni do kakvog konflikta. Prva ja ne bih mogla da radim u ma kojoj konfliktnoj situaciji. Za glumu su neophodni mir, koncentracija, osećaj pažnje i lagodnosti, odsustvo ma kakvog uznemirenja. Sve se, srećom, dobro završilo ali sam vam ja, eto, to ipak ispričala prosto zato što ste pitali.
      
       Filmovi Kišlovskog su vam, očigledno, bili tačno po meri?
       - Tačno je to, što se obično kaže, da je Kišlovski snimao tužne filmove. Jeste. Gotovo čitav njegov opus je o gubitku i o tome kako s njim živeti. To je on umeo briljantno da iznijansira i ostane negde uzdržan u pokazivanju tog bola. Time mu je davao dignitet. Da su, nekim slučajem, Amerikanci snimili "Tri boje...", to bi sasvim sigurno bilo veoma dramatično, patetično, odviše sentimentalno i prema tome - bljutavo. S druge strane, na samom snimanju tih filmova, Kišlovski je unosio nekakvu specifičnu vedrinu i lakoću, mislim da nam namerno nije dopuštao da zapadamo u tugu, kao da je nju, tugu, čuvao za kameru. Kšištof Kišlovski je bio mudar čovek. Taj rad s njim pamtim kao nešto najlepše i najpotpunije.
      
       Da dođemo, najzad, do "Čokolade". Šta biste rekli o tom filmu i vašoj neobičnoj ulozi?
       - Kada me je Las Halstrom pozvao, rekao je da ne može da zamisli "Čokoladu" bez mene, da sam ja prvi i jedini njegov izbor za tu ulogu. Pročitavši scenario, a onda i istoimeni roman DŽoane Haris, moram priznati da sam odmah veoma zavolela taj lik, tu ženu Vijan Rošer. Ne zato što je centar priče, već zbog toga što ona svojom ljubaznošću, tolerancijom i slobodnim duhom oko sebe širi isključivo - ljubav. Širi je zato što je duboko uverena da ljudi mogu biti srećni ako shvate kakvi su, gde su, šta od života žele... To me je, pre svega, zaintrigiralo, privuklo toj ulozi i tom filmu koji je, uz božju pomoć valjda, ispao takav kakav je - setan ali sa lakim, nežnim tonovima. Nešto kao muzika Mocarta.
      
       Koliko ste o čokoladi znali do tog filma? To pitam pošto vas gledamo kako virtuozno pravite sve one silne slatkiše...
       - Od tog filma nema boljeg dokaza za mene da uvek postoji nešto što niste znali i što tek možete da naučite. Ja sam o čokoladi znala kao i svi drugi, da je ukusna, da je volim, nije me dalje ništa ni interesovalo. Onda sam se, zbog uloge, konsultovala sa piscem romana DŽoanom Haris i ostala zaprepašćena njenom pričom, tačnije dugom istorijom čokolade. O njoj, čokoladi, zvanično postoji podatak da se kao "hrana bogova" pojavila još u praistorijskom dobu, naravno ne u ovom obliku, i to u centralnoj Americi. Maja Indijanci su je tretirali kao idola, bukvalno kao poklon s neba, a čokoladu je u Evropu doneo Kolumbo da bi tek holandski hemičar Johanes van Huten pre nekoliko vekova razvio proces koji se potom usavršavao do današnje, masovne proizvodnje.
      
       Sad vam se opet osmehuje "Oskar". S kakvim osećanjem iščekujete ovog puta tu noć?
       - Da budem iskrena, osećanja su mi pomešana. Koliko se istinski radujem toj nominaciji, toliko sam, već sada, dakle dobro vreme unapred, veoma uznemirena i nervozna. Ne zato što "Oskara" možda neću dobiti; u stvari, sigurna sam da neću i da će ga dobiti DŽulija Roberts za "Erin Brokovič" što joj od srca želim, već zato što je sve to vreme u Los Anđelesu, u toj noći dodele pogotovu, jedan strašan teror. Meni je to ostalo u najgoroj uspomeni iako jesam na kraju bila presrećna kada su uzviknuli moje ime i kada sam držala tu statuu. Najpre nisam mogla da poverujem a onda sam, idući ka podijumu, govorila sebi - zaslužila si ti to, zaslužila si ti to - i smišljala, o dragi bože, šta sada da kažem, sada kada me ceo svet gleda. Dobiti "Oskara" je, ukratko, veoma teška uloga. Zato mnogi tad i zaplaču, od šoka, od uzbuđenja. Ja ih razumem.
       Osim toga, kad ste tim povodom u Los Anđelesu, onda ste u obavezi da date oko pedeset intervjua pri čemu vas pitaju sve same gluposti: o haljinama, cipelama, frizuri. Vi, naravno, na to morate da se smeškate i strpljivo odgovarate. Eto, zbog toga, upravo me zbog toga hvata prava panika, iznova ću morati da prođem kroz čitav taj pakao. Kažem pakao zato što bi dodela "Oskara" trebalo da bude nešto što je ipak vezano za posao a ona je sve drugo osim toga. Jedan vrišteći spektakl u kome se, bar ja, ne osećam nimalo dobro. Znam da zvučim nezahvalno, izabrali su me, ali vam iskreno kažem šta o tome mislim.
      
       Kako čuvate svoju privatnost, o vama nema tračeva, niti ružnih priča?
       - Tako što izbegavam takva pitanja. Šalim se, mada ne previše. Moj privatni život je moj privatni život, zato se i zove - privatni. Gledajte, ja sebe veoma puno otkrivam kroz svoje uloge, mislim da svu svoju intimu tada dajem i da se na osnovu toga o meni može puno toga zaključiti.
      
       JASMINA LEKIĆ