Nemam nameru da Šumana pretvaram u Čajkovskog, niti da Šopena pretvaram u nešto drugo. Čini mi se da u našoj sredini postoji potreba da se sva romantika oboji nekom ruskom notom

      Miljenik beogradske publike Aleksandar Madžar ovog puta zadržao se u svom rodnom gradu tek nešto više od dva dana. Na dan koncerta proveo je više sati ispitujući akustiku Kolarčeve zadužbine, iako je u njoj svirao nebrojeno puta. Usput, prosviravao je i program narednog koncerta u Edinburgu koji je već odavno zakazan. Poslednjih nekoliko godina u životu Aleksandra Madžara proteklo je kao u magnovenju. Svirao je gde god se ukazala prilika, upoznavao nova dela, istraživao po dostignutom i neotkrivenom. Koncerti sa Berlinskom filharmonijom, sa Andreom Prevenom, u svim značajnijim salama Evrope, zajedničko sviranje sa kolegama u različitim kamernim sastavima, sve to, ostavilo je vidljive tragove. Odnedavno, Madžar je i profesor na Konzervatorijumu u Briselu. Prošla su vremena takmičenja, osvajanja nagrada i borbe za sopstveno mesto u svetu u kome se opstaje po bespoštednu cenu. Tragovi zrelosti i poneka sitna bora na licu koje zrači otvorenošću, svest o potrebi da se preduhitri svaka nesmotrenost u odlukama, laki znaci umora pomešani sa zadovoljstvom koje donosi svest da radite ono što umete i to najbolje, to je bio utisak u kratkom susretu sa pijanistom koji vreme meri minutima i rasipa ga kao na kašičicu.
      
       Ponovo citiram reči iz vaših šesnaestih godina: ako do sedamnaeste ne postanem pijanista, neću postati nikada. Naravno da su takva naivna razmišljanja daleka i prevaziđena.
       - Naravno da sasvim drugačije izgleda kada čovek negde ostvari svoj cilj. Pretpostavljam da je moj cilj bio da sviram i živim od toga, da putujem i sviram na nekim lepim mestima. U većini stvari koje ne poznajete, predstava o njima nije tačna i kada se nađete u određenom položaju, onda vidite da tu ima i onoga što niste očekivali, da je mnogo toga teže nego što izgleda spolja i da treba stalno razmišljati i tražiti neke kompromise, pokušavati da se napravi najbolji izbor. Za sve ljude koji se bave ovim mojim poslom, najteže je pomiriti muzičku stranu sa onom drugom koju ću nazvati poslom. Sa 25 godina možda nije naročito pametno mnogo svirati, a sa druge strane, ako to tada ne činite, kada ćete? Treba doći do nekog, da tako kažem, kapitala, neke poznatosti. Onda prođe to vreme šegrtovanja i malo se bolje zna šta treba i šta ne treba činiti.
      
       U tim prošlim vremenima, činilo se da vam je veoma važno šta oni koji vas slušaju misle o tome. Sada, kao da se stvar obrnula: kao da oni koji vas slušaju, treba i te kako da razmišljaju šta je to Madžar hteo da mi čujemo. Da li ste svesni te promene?
       - Naravno da nisam. To je, možda, delimično rezultat repertoara koji sam svirao u Beogradu, naročito što se tiče prvog dela programa. To je čista stratosfera, na primer "Šest bagatela" Betovena, pa "Partita broj 4" Baha, to je još sprat iznad svih ostalih, i te dve Skarlatijeve sonate, koje nisu bilo koje dve, već neki zvezdani momenat. Onda Šumanov "Karneval" koji jeste remek-delo, ali se ne kreće u tako visoko razređenoj atmosferi već je, nekako, više delo od krvi i mesa.
      
       Da li vam je stalo da se to što radite, dopadne nekome?
       - U iskušenju sam da kažem da nije, ukoliko sam ulogu koju sam sebi namenio, uspeo da odigram do kraja. Meni bi bilo zanimljivo da me ljudi koji me ovde slušaju, čuju i na nekom drugom mestu. Poređenje zvuka klavira kada ja sviram sa spinetom ili čembalom je priča koju čujem jedino iz Beograda. Možda ovde, na Kolarcu, postoji neki nesporazum između onoga što ja čujem i što neko drugi čuje. Uostalom, klaviri se svuda u svetu održavaju u savršenom stanju, kao svete stvari, što ovde nije slučaj. Čovek se na podijumu instinktivno prilagođava uslovima, sa onoliko uspeha koliko je to moguće. Stvarno dobre su dvorane u kojima čovek na bini ima približno istu predstavu kako to zvuči u samoj dvorani.
      
       Poslednji bis na koncertu, fragment iz baleta "Ščelkunčik" Čajkovskog u transkripciji za klavir, kao da je otkrio pravu stranu vaše ličnosti.
       - Sa bisevima je to uvek tako.
      
       Zašto je uvek tako? Da li tada kada ste zaista umorni, pomalo gubite kontrolu nad sobom? Primećujem, i nisam usamljena, tada postajete najbolji.
       - Bisevi imaju neku spontanost koju program nema i ne može da ima. Većina pijanista, Polini, Andraš Šif, Brendel, pri bisevima se pretvaraju u sasvim druge svirače. Bio sam na dosta koncerata Mauricija Polinija i ne mogu uopšte da se setim njegovih programa, ali njegovog bisa iz dvorane Čajkovski u Moskvi sećaću se celog života. Isto tako pamtim Andraša Šifa i nekog nepotrebnog sofisticiranja tokom izvođenja programa. Tek u bisevima on počne da svira onako kako čovek od njega očekuje.
      
       To bi moglo da bude poučno za svakoga, pa i za vas. A možda i menjati program? Pretpostavljam da su prošla vremena odbojnosti prema Šopenu i romantičarima...
       - Nemam ja nikakvih kompleksa u odnosu na Šopena. Jedino mi, možda, treba još vremena da shvatim šta tu ja želim da uradim, što mi nije uvek tako jasno kao kod Baha ili nekoj novijoj muzici. Međutim, definitivno nemam nameru da Šumana pretvaram u Čajkovskog, niti da Šopena pretvaram u nešto drugo. Čini mi se da u našoj sredini postoji potreba da se sva romantika oboji nekom ruskom notom. To nikako ne ide. Za mene i Šuman i Šopen imaju, zapravo, nešto mnogo komplikovanije u suštini. Moguće da će taj moj nesporazum i ostati, što preterano ne smeta. Što se tiče kritičara, uvek ima ljudi koji su spremni da se suoče sa nekom vašom ličnom vizijom, ali i onih koji dolaze na koncert sa dispozicijom šta žele da čuju i to je isto ovde i svuda. Mene to sve manje uzrujava jer, što čovek bolje zna šta hoće, svaki komentar, koji čak može biti koristan, manje dodiruje u nekoj ozbiljnijoj konotaciji. Neka me, na kraju, svako ko to želi, prihvati takvog kakav jesam.
      
       MILENA MILORADOVIĆ