U ovom trenutku u beogradskim pozorištima se igraju tri predstave po tekstovima Jasmine Reze. Ko je ova francuska spisateljica koja je uspela da premosti jezičke i kulturološke barijere i stigne do Brodveja i Vest Enda?

      Tokom prošle nedelje, u Beogradu su održane dve premijere po delima savremene francuske spisateljice Jasmine Reze. To su "Čovek slučajnosti" (režija Tatjana Mandić - Rigonat, Narodno pozorište) i "Tri verzije života" (ili: "Life h 3", režija Alisa Stojanović, Atelje 212), a podsećamo da se na sceni Ateljea 212 već četvrtu sezonu s uspehom izvodi "Art" iste autorke. Ova koincidencija i ne bi bila toliko zanimljiva da Jasmina Reza nije proteklih godina jedan od najizvođenijih i najviše prevođenih dramskih autora sveta. Štaviše, uspeh spisateljice još je interesantniji ako u vidu imamo da njeni komadi ne pripadaju engleskom govornom području i da, kako pojedini tumači navode, gotovo pola veka unazad - još od tekstova Žana Anuja - nijedan francuski autor nije uspeo tako snažno da premosti jezičke i kulturološke barijere i stigne do Brodveja i Vest Enda.
       Ko je spisateljica koja je dobila nagrade "Molijer", "Olivije", "Toni" i brojne druge, autorka čije su drame, prevedene na nekoliko desetina jezika, postale hit širom sveta? NJeni komadi su danas apsolutno "šik", a čak i oni koji veruju da je reč ipak o fenomenu komercijalnog (ili bulevarskog) pozorišta, ne poriču joj darovitost i spisateljsku veštinu.
      
       Muke jedne klase
       Jasmina Reza rođena je 1959. u Parizu i ima krajnje neobično poreklo zbog kojeg kažu da je ona za Evropu ono što je "melting pot" za Ameriku: njen otac je iransko-ruski Jevrejin, emigrant, a majka Mađarica. Deo majčine porodice živeo je u NJujorku, tako da je od detinjstva imala kontakte i sa američkom kulturom. Odrasla je u umetničkom okruženju: otac, inženjer brodogradnje, bio je veliki ljubitelj muzike, majka je svirala violinu, a među porodičnim prijateljima u prošlosti, nalazio se i pisac Artur Šnicler. Sama kaže kako se više oseća pripadnikom kruga srednjeevropskih pisaca s jevrejskim kulturnim bekgraundom, nego kao francuski autor. Studirala je u Parizu i u mladosti se bavila glumom. Učila je i u poznatoj školi drame Žaka Lekoka. Prvi komad, "Razgovori posle sahrane" napisala je 1987. i stekla reputaciju pisca koji obećava, a pravi uspeh postigla je "Artom" koji je izveden 1994. u Berlinu, pa u Parizu, a zatim i na scenama širom sveta. Na Vest Endu igra već pet sezona. Sledili su "Čovek slučajnosti" (1995) i "Tri verzije života" (2000), komad u kojem na "matičnoj" pariskoj sceni i sama igra jednu od uloga. Napisala je i scenarija za filmove "Vidimo se sutra" i "Piknik Lulu Krojc", kao i dva kraća romana, a i sada povremeno odigra neku manju filmsku ulogu.
       O čemu piše Reza? U najkraćem, njeni komadi odlikuju se jednostavnim dramskim zapletima, svakodnevnim situacijama i temama koje po pravilu imaju jednu dimenziju opšteg. One se, naime, tiču predstavnika najrazličitijih socijalnih, geografskih ili profesionalnih miljea, bez obzira što su karakteri uglavnom precizno determinisani: to su pripadnici više srednje klase, sa standardnim intelektualnim zaleđem (lekar, inženjer, naučnik, umetnik...). I najčešće neka uobičajena, svakodnevna situacija u njihovom životu dovede, u kontaktu s drugima, do dramatičnih potresa i potrebe za preispitivanjem dotadašnjeg iskustva i sistema vrednosti. (U "Artu"" se jedno dugogodišnje prijateljstvo dovodi u pitanje samo zato što je jedan od trojice nerazdvojnih drugara po basnoslovnoj ceni kupio sliku koja je u stvari, obično belo platno. U "Tri verzije života", jedan bračni par greškom dolazi dan ranije u posetu kod drugog i Reza tu situaciju varira na tri načina.) Ozbiljni tumači ukazuju da je možda baš to tajna Rezinog uspeha: uvek "igra na žici" između bulevarske intrige i interesovanja one zahtevnije, probirljivije publike, naklonjene tananijim pitanjima o smislu čovekovog postojanja. Ako bi trebalo da izdvojimo jednu vrhunsku osobenost njenog dramskog prosedea, onda bi to bio elegantan, pitak, inteligentno napisan dijalog. S druge strane, čini se da je u pogledu dramske tehnike najinteresantniji način na koji uspeva da oneobičaji jednu svakodnevnu, običnu situaciju. Odličan primer za to je siže drame "Čovek slučajnosti": muškarac i žena putuju vozom. Ne poznaju se. On je afirmisani pisac, ona njegova čitateljka i upravo u tašni ima njegov novi roman. Naravno, neprijatno joj je da iz tašne izvadi knjigu i počne da čita. Dijalog je, zapravo, smenjivanje njihovih unutrašnjih monologa: ona razmišlja o tome šta zapravo da uradi, a on, okoreli cinik, u sebi se pita kakva li je to žena koja ništa ne čita. Jasmina Reza ovde nudi "za svakog ponešto" i uspeva da ne zapadne u banalnost: "obična" publika smejaće se duhovitim replikama i nesporazumu u kupeu, a oni sa strožim kriterijumima zapaziće i lucidnije misli, ironiju i autoironiju, i prihvatiće ovo kao komad o pisanju, tačnije - komad o čitanju, u najboljem smislu reči. Čak i oni koji tu za sebe ne pronalaze ništa podsticajno, izjavljuju: "U ovom tekstu ona nema šta da kaže, ali to kaže sa stilom i dramaturški suvereno" (jedan američki kritičar).
      
       Majka dvoje dece
       Rezini tekstovi, i pored izvesnih specifičnosti, uklapaju se u jedan od dominantnih trendova savremene svetske drame: mali broj lica, nenametljiv scenski izraz, jednostavan dekor, savremene i prepoznatljive teme koje zanimaju većinu ljudi. Za ženu koja je postigla uspeh kao dramski pisac, a da pri tom nije sklona ni sladunjavo shvaćenom "ženskom pismu" tolikih autorki koje bi da se "samoizraze", niti radikalnom feminističkom pristupu, Kristofer Hempton, njen prevodilac na engleski, kaže da je "stroga, snažna i vrlo uporna". Čak i ako ima nešto mistifikacije vezane za njeno ime - i to je plasirano s merom i sasvim decentno. Tako, ponegde možete pročitati da se baš i ne zna precizan broj njenih godina - ali svakako ima četrdeset i neku, ili, recimo, da nije naročito sklona pojavljivanju u javnosti i intervjuima. A onda pogledate njene fotografije i vidite da na svakoj odlično izgleda - i da uopše ne krije tu činjenicu. To valjda doprinosi još većoj intrigantnosti "slučaja Reza". Spisateljica i dalje živi u Parizu i s filmskim rediteljem Didijeom Martinijem (režirao "Piknik Lulu Krojc") ima dvoje dece.
      
       KSENIJA RADULOVIĆ