Andrićolozi se već nedeljama preganjaju: jeste Andrić, nije Andrić. A postoji toliko znakova pored puta koji ukazuju da je "Samuilo Faj" razgovor mladog Andrića sa nešto starijim Kjerkegorom

      Da Maks Brod, posle Kafkine smrti, nije sačuvao njegove rukopise, ne bismo nikad znali ko je Kafka, a da Erih Koš nije rekao Rodoljubu Čolakoviću da, po Andrićevoj smrti, neobjavljene rukopise nobelovca treba zapečatiti i sačuvati, danas ne bismo lupali glavu sa - "Samuilom Fajem".
       Sam Andrić stavio je zabranu na otvaranje kutije od marta 1975. godine do aprila 1999. godine. Ali, na kutiji, u kojoj je "Samuilo Faj" ležao zapečaćen dvadeset i pet godina, pisalo je crvenom olovkom: "Spaliti neotvoreno moje privatno."
       Znači, odmah, u startu, imamo kafkijanski, andrićevski zaplet.Jer,kako spaliti Andrića? Opet, po savetu Eriha Koša, odlučeno je da se rukopisi iz kutije ne pale, ali i da se ne otvara do kraja dvadesetog veka.
       Upravni odbor Andrićeve zadužbine rešio je da Andrićevu kutiju sa "Samuilom Fajem" otvori uoči bombardovanja. Neko je, u SANU rekao da će biti rata, pa da Andrićeva kutija ne strada. Tako je Komisija SANU (Vasilije Krestić, Miroslav Pantić, Nikša Stipčević i Predrag Palavestra) otvorila kutiju i "Samuilo Faj" je iskočio kao vragolasti duh iz boce.
      
       Jeste - nije
       U kutiji je, naravno, bilo još rukopisa, pisama, razglednica i sve je to povereno na obradu dr Biljani Sikimić, naučnom saradniku na "Srpskom etimološkom rečniku" SANU. Časopis "Sveske" (izdavač Zadužbina Ive Andrića) počeo je da objavljuje neke tekstove.
       Dr Biljana Sikimić, lingvista, bila je uverena da deskribuje, da priređuje Andrićev rukopis za objavljivanje iako je i njoj "Samuilo Faj" štrčao svojim izrazito neandrićevskim rečenicama, poetikom, stilom, jezikom. Najzad, rukopis je za nju bio sigurno Andrićev. Toliko je "ušla" u "Fajev" rukopis da je uočila da tekstove o "Koštani" i o "Pupavcu" treba spojiti sa osnovnim rukopisom "Samuila Faja". Sa "Koštanom", jednim ironizirajućim tekstićem na smušenost mladog Bore Stankovića koji sa smušenim rukopisom "Koštane" ulazi u sobu izdavača. Lep početak, intrigantan...
       Andrićolozi su se našli u čudu zatečeni; nije Andrić, jeste Andrić. Samo su u jednom bili složni; rukopis je Andrićev. I to ekavica.
       U decembru prošle godine, na predstavljanju najnovijeg broja "Svezaka", dr Dušan Ivanić, profesor književnosti na beogradskom Filološkom fakultetu, među prvima je izrazio sumnju da je "Samuilo Faj" Andrićev.
       Tom prilikom, jedino je Tihomir Brajović, profesor sa istog Fakulteta otvoreno, smelo i ubedljivo tvrdio da u "Samuilu Faju" mladi Andrić "vodi implicitnu polemiku sa Kjerkegorom čijim je delom bio opsednut". To se ne shvata.
       Andrićolozi kao da nisu čitali Kjerkegora.
       Brajoviću je odmah replicirala Žaneta Đukić-Perišić iz Zadužbine Ive Andrića, rekavši da je Andrićeva opsednutost Kjerkegorom "mistifikacija", dodavši: "To što je u Andrićevoj biblioteci nađena knjiga Kjerkegora, ne znači da je naš nobelovac njime bio opsednut."
       Tada je akademik Predrag Palavestra, glavni i odgovorni urednik "Svezaka", pokušao da izbalansira raspravu, ali je ustvrdio da je "Samuilo Faj", ipak, "autentični Andrić drukčijeg stila i lika od onog kakvog znamo".
       Ovoj raspravi o "Samuilu Faju" nije prisustvovao Miroslav Karaulac, bez sumnje jedan od najvećih živih znalaca Andrićevog života i dela. Karaulac je u to vreme u Francuskoj, još skuplja građu o Andriću.
       A prošle nedelje je u Univerziteskoj biblioteci "Svetozar Marković" u Beogradu pronašao "Srpski pregled" broj 5 iz 1895. godine. U njemu je štampan tekst "Meteorološki dnevnik G.S.Faja" od Dragomira M. Jankovića, kasnije Andrićevog nadređenog u Madridu. Ovaj Karaulčev pronalazak presekao je sve dalje rasprave o "Samuilu Faju" kao Andrićevom rukopisu. Palavestra se javno izvinio i priznao da je, eto, utvrđeno da "Faj" nije Andrićev nego Jankovićev. I još dodaje: "Otkriće Miroslava Karaulca je značajan istraživački poduhvat."
      
       Jadi mladog Andrića
       Dr Biljana Sikimić, koja je skoro dve godine predano radila na preskribovanju rukopisa iz Andrićeve kutije, rezignirano za NIN kaže: "Ja sam pokolebana, zbunjena. Nešto se desilo... Neko se sa nekim obračunava preko mojih leđa. U svakom slučaju, sa mnom i Andrićem je gotovo!"
       Da li je, baš, gotovo? Nismo li se, od Andrića, navikli, upravo, na suprotno; da je sve komplikovano, tajnovito, dvosmisleno, nedorečeno. I u literaturi i u životu.
       Ali, pođimo baš od Karaulčeve knjige "Rani Andrić". Šta doznajemo a šta je važno za priču o "Samuilu Faju"?
       Sarajevski bolešljivi gimnazijalac Andrić "imao je po sto izostanaka u školi". Čitajući Strindberga, doznaje koliki je uticaj na pisca "Služavkinog sina" i "Gotskih soba" izvršio - Seren Kjerkegor!
       Na Kjerkegorovo glavno delo "Ili-ili", Andrić je prvi put naišao krajem 1913. godine u Beču, gde je bio prešao na drugu godinu studija: "Ne toliko revnostan student koliko pasionirani čitač, ustrajni posmatrač knjižarskih izloga, jednoga dana otkrio je Kjerkegora kod svog knjižara."
       A evo šta kaže i sam Andrić: "Tada sam i ja u Beču imao jednog knjižara kod koga sam mogao da nabavljam nove knjige u neograničenom iznosu i da ih otplaćujem u mesečnim ratama od 5 do 10 kruna. I tako se među tim nabavljenim knjigama našlo i Kjerkegorovo delo 'Ili-ili', u dva toma, štampano u Jeni, veoma lepo opremljeno i spakovano u kutiju..."
       Ali, ni to nije sve. U "Ranom Andriću" piše: "Delu (Kjerkegorovom 'Ili-ili') biće suđeno da se na čudan način ukrsti sa Andrićevom sudbinom i da uđe u njegovu ličnu mitologiju kroz niz slučajnosti, od kojih nam, iz današnje perspektive, mnoge izgledaju gotovo neminovne."
       Napuštajući Krakov, posle sarajevskog atentata, juna četrnaeste u ono malo stvari, uzetih u žurbi, poneće Andrić i ovo Kjerkegorovo delo " lepo opremljeno i upakovano u kartonsku kutiju". U Splitu kada je uhapšen, islednik, "neki mlad Bečlija", dozvoliće mu da pošalje poslužitelja da mu iz pansiona gde je odseo, donese nešto odeće i knjiga. U taj zavežljaj, koji mu je opremila u zatvor, gazdarica će mu staviti, nasumce, (da li?) i te dve knjige koje su se našle na stolu - Kjerkegorovo "Ili-ili"(!?)
      
       Danski Sokrat
       Iz splitskog zatvora, gde su zatvorenicima obično oduzimali knjige, "zahvaljujući dobroj volji jednog stražara", Andrić će uspeti da izvuče ovo delo iz magacina, gde su im držali oduzete stvari, i od njega se neće više odvajati tokom svih svojih narednih tamnica.
       A zna se da je Niko Bartulović, Andrićev drug iz splitske i mariborske tamnice, još u predgovoru Ex Pontu zabeležio prisustvo Kjerkegora u Andrićevim tamničkim lektirama.
       Sam Andrić se, "zbog dosta insistirajuće upotrebe ovog podatka" dosta neubedljivo branio: "...U zavežljaju se, dakle, umesto Kjerkegora, mogla naći knjiga ljubavnih priča. I kasnije bi se to tumačilo..."
       Ali, i Karaulac kaže: "Slučaj je bio da je to, ipak, bio Kjerkegor, i to njegovo filozofski i literarno najcelovitije delo."
       A ko je S. Kjerkegor (1811 -1855)? Marksov savremenik koji je promenio duh Evrope, bar koliko i Marks. Zvali su ga danski Sokrat. Za njim su trčala deca iz "selendre Kopenhagen" i vikala: "Ili-ili". Poludeo od toga, od selendre, umro je u 44. godini života. A bio je "otac egzistencijalizma". Bez Kjerkegora teško se može shvatiti Kami, Sartr i Hajdeger.
       Vratimo se mariborskoj tamnici od jula 1914. do marta 1915. godine, vratimo se ćelijama 114 i 115, ali i ćelijama 89 i 90. Jer, tamo bi mogao da bude pisan "Samuilo Faj". I to "ekavicom, dvadesetih godina ovog veka" (D. Ivanić). Tamo im je Kjerkegor bio sva "duševna hrana" (Niko Bartulović).
       Andrić tada ima dvadeset dve, dvadeset tri, a ima i - tuberkulozu. I, bibliju egzistencijalizma "Ili-ili" pored sebe. (Kjerkegor ju je napisao u tridesetoj godini). Andrić je u mariborskoj tamnici, bukvalno, bolestan na smrt, "bio je crn od tuberkuloze", a Kjerkegor svoju filozofiju i ne zove drugačije nego - "bolest na smrt".
       Andrić je tada još pesnik, piše i poeziju u prozi. Kjerkegor svoje kapitalno delo počinje pitanjem:"Šta je pesnik? To je nesretan čovek. Može li se zamisliti išta nesretnije od toga?" NJegovo "Ili-ili" je poezija u prozi.
       Karaulac sažeto i precizno slika kroki Kjerkegorove filozofije. Ali, nije li to i Andrićev kredo? Jer, evo šta piše u "Ranom Andriću":
       "Tu su sve velike Kjerkegorove reči na okupu, svaka na svojoj stepenici, na silasku ka užim krugovima očaja; svirepe rane u svirepoj samoći genija u selendri, cela leksika izgubljenja - samoća, prezir, dosada, praznina, nostalgija, tuga, bol, patnja, žaljenje, sećanje i zaborav, tegoba i pritisak, mora i treptanje, mirni očaj i sumorna nada, monstruozna melanholija - sva dnevna stanja očajanja - dežurnog stanja egzistencije - neizlečive bolesti od koje se ne umire."
       Da li je onda čudo što se Kjerkegor, prosto, zalepio na mladog tuberkuloznog pesnika Andrića? Pa još na robiji?
       "Ili-ili" je delo "visokog očaja i opustošujuće lepote" u kome je Kjerkegor, "usamljeni vojnik nesreće"," neuporedivi pojedinac","daleka individualnost", "izuzetnost neprevaziđenog iskustva". Sve ono što je mladi Andrić, i sve ono što je "Samuil Faj".
       Ako je "Samuilo Faj" delo "pisano dvadesetih godina, ekavicom" i ako je Kjerkegor u "Faju" mnogo prepoznatljiviji nego u Ex Pontu, ako viri iza svake druge rečenice, ako je prisutniji čak i u strukturi rečenice, najzad, ako je i RUKOPIS Andrićev zašto, onda, andrićolozi ne "dozvoljavaju" mladom Andriću da se isproba u pisanju "modernog, evropskog antiromana"?
       Karaulac, ovako, odgovara: "To bi narušilo celinu Andrićevog dugo klesanog, monolitnog dela. Uostalom, Janković je u Srpskom glasniku objavio Meteorološki dnevnik G.S. Faja. I time je za mene polemika završena."
       Za Karaulca i rukopis nije više Andrićev nego Jankovićev, mada su im rukopisi "frapantno slični".
       Ali, da li je sve baš jasno? Da li je rešena tajna "Samuila Faja"? Ko je Dragomir M. Janković i otkud njegov rukopis "Samuila Faja" kod Andrića?
      
       Drugi čovek Kraljevine
       Dragomir M. Janković je, sam po sebi, roman, čudo od čoveka. Još 1909. godine je šef kancelarije kod kralja Petra, a onda je, u dva navrata, ministar dvora kod kralja Aleksandra. Siva eminencija. Zvali su ga "treći ustavni faktor". Najmoćniji čovek posle kralja. Pri tom, erudita, poliglota i - pisac.
       Andriću je bio pretpostavljeni u ambasadi u Madridu gde je umro 1942. godine. Sa Andrićem je bio više nego prijatelj.
       Zato Karaulac i smatra da je posle Jankovićeve smrti, njegova žena, Španjolka Marija Karmen poslala ili donela Andriću muževljevu literarnu zaostavštinu.
       Ima jedno mesto u "Samuilu Faju" koje Karaulac uzima kao dokaz za ovu tezu. A, evo, šta piše: "...Predajem vam ove beleške. Kom bi drugom, nikog ne poznajem. Da ih objavite? Ne kažem. Neće vam se verovati ako stavite moje ime, izgledaće pseudonim. Da stavite svoje, po meni možete, ali su beleške ispod vas."
       Ali, ne mogu li ovo da budu reči mladog Andrića u mariborskoj tamnici upućene Kjerkegoru? Jer, setimo se teze Tihomira Brajovića (s početka ovog teksta) da mladi Andrić u "Samuilu Faju", u stvari, "vodi implicitnu polemiku sa Kjerkegorom".
       Karaulac se poziva na još jedno mesto iz "Samuila Faja" koje nesumnjivo govori da je rukopis Jankovićev. Evo tih redova: "Do ovih kopija G.S. Faja izdavač je došao neočekivano. Vrativši se sa puta, zatekao je kod kuće podeblji svežanj vezan unakrst kanapom i sa svojim imenom od gore."
       Karaulac daje dodatno objašnjenje: "Janković je Faj, a izdavač Andrić"(!?)
       A nije li logičnije da je mladi Andrić, izašavši sa robije, ponudio rukopis nekom izdavaču nadenuvši mu ime Jankovićevog "Samuila Faja" računajući da će tako lakše proći? Jer, cela Kraljevina drhti od Jankovića i zna da je, nekoć, u "Srpskom glasniku" štampao "Meteorološki dnevnik G.S.Faja"?
       Ili, šta ako su Andrić i Janković zajedno pisali "Faja"? Onda se, možda, dr Dušan Ivanić više ne bi javno čudio govoreći: "Ovo bi bio čudan slučaj - da veliki umetnik reči podmeće sebi drugorazrednog feljtonistu i aktivira tobož alternativni, autodestruktivni stil pisca bez stila i bez dara."
       I to "drugorazrednog feljtonistu" koji nije čuo za Kjerkegora. Jer, Karaulac pošteno kaže: "Ne, nema tragova da je Janković znao za Kjerkegora."
      
       Ili - ili
       Dakle, šta imamo? "Velikog umetnika reči" koji ne može da diše bez Kjerkegora i "drugorazrednog feljtonistu" koji za Kjerkegora nije ni čuo, a ako je čuo, nije mario, ali koji je 1895. godine u "Srpskom pregledu" upotrebio ime "G.S.Faja".
       I, šta još imamo? Andrićev rukopis kojim je pisan "Samuilo Faj". Ili, u blažoj varijanti Jankovićev rukopis koji je"veoma sličan Andrićevom" (Karaulac).
       Nije li logično da "Samuilo Faj" može da bude rezultat i jedne takve nesrećne koprodukcije dva prijatelja na diplomatskom službovanju u Madridu? Dva prijatelja od kojih je stariji (Janković) politički jedan od najmoćnijih ljudi u Kraljevini, a drugi, mlađi, (Andrić) moćan pisac u razvoju?
       Naravno, svako kome je do Andrića, posle svega, nalazi se na velikim mukama. I, sve bi se lakše rešilo, pa i zabašurilo ako treba, da nema tog nesrećnog - Kjerkegora, ikone Andrićeve robijaške.
       Treba samo otvoriti "Ili-ili" i videti kako je i Kjerkegor u kupljenom pisaćem stolu našao rukopise "osobe A" i "osobe B" i da nije znao šta će s njima. Baš kao što izdavač ili Andrić ne zna šta sa "Fajem". Zatim, "Faj" se striktno drži tzv. sokratovskog ironijskog metoda te i kjerkegorovskog manira da o sebi čas govori u prvom, čas u trećem licu jednine. Zatim, u "Samuilu Faju" često se pominje Sokrat, a Sokrat je ne samo Kjerkegorova večna tema, već je i njegov - nadimak. "Danski Sokrat", tako ga zovu. Pa opsednutost "Samuila Faja" Mocartom i njegova jeretička misao o Mocartovoj "Čarobnoj fruli". A "Ili-ili" počinje Mocartom i "Čarobnom frulom".
       Ne treba, dakle, biti andrićolog, ni grafolog, ni lingvista. Treba samo otvoriti i čitati "Ili-ili".
       Da završimo: teško je jednom fotokopijom "Srpskog pregleda" iz 1895. godine Andriću, tek tako, oduzeti autorstvo nad "Fajem".
      
       DRAGAN JOVANOVIĆ
      
      

Bio je mason Ako je Janković bio toliko moćan čovek u Kraljevini, znači li to da je bio i mason?        "Nema podataka o tome. Ali ako pitate o Andriću, njega je u masoneriju uvukao Alaupović. Mada je Andrić isključen iz masonske lože 1926. godine zbog toga što je petljao sa ženom svog najboljeg dotadašnjeg prijatelja Gustava Krkleca", kaže Karaulac.

      
      

Sahranjivanje Andrića Na jednoj slici u vašoj knjizi "Rani Andrić" vidi se kako u Vojnoj bolnici u Zenici 1915. godine, grupa oficira na lečenju sahranjuje Andrića koji leži sklopljenih očiju i jedini je u civilnom odelu. O čemu se tu radi?        "To su grube igre. Andrić je, pušten iz mariborske tamnice 1915. godine, bio teško bolestan, crn od tuberkuloze. U zeničkoj vojnoj bolnici lečili su ga samo zato da bi ga mobilisali. Eto, dokle se išlo u njegovom proganjanju", kaže Karaulac.        Ali, neki novi biografi koji prave iznova Andrićevu biografiju, pored ostalog, tvrde da je Andrić, zaista, umro u zatvoru ili bolnici i da je zamenjen drugim čovekom.        "To su samo bajke! Kao ona da mu je otac franjevac Alojz koji je Andrića napravio u - dvanaestoj godini života", kaže Karaulac.