Da li je ovo planina za smučare koji žele više od rekreacije, ili sankalište, i ako bude prilike, da se malo i skija

      Ima 24 godine i na padinama Kopaonika poznat je kao DŽoni. Običan je srpski skijaš koji ne propušta nijednu sezonu da bar sedam dana ne provede na snegu. Kao i drugi od njegove vrste, pita se da li će ikad u životu biti u prilici da ode u neki od ski-centara, recimo, u Švajcarskoj, poput Davosa ili Verbijea, makar samo da sazna kako i to izgleda. Mada, ta želja na licu mesta, na Kopaoniku, ima i jednu drugačiju dimenziju. "Voleo bih da odem u Sent Moric samo da vidim može li tamo šolja čaja od nane da košta više od dve i po marke", kaže DŽoni. Toliko, naime, košta na Kopaoniku.
       Teorija aktuelna ranijih godina, koja ni danas nije sasvim odbačena, glasi da je Kopaonik upropastila klasa najnovijih srpskih bogataša. Budući da nisu mogli da zimuju shodno svojim finansijskim mogućnostima, u Austriji, Švajcarskoj, Italiji ili Francuskoj, pošto ne bi mogli da dobiju vizu, bili su upućeni na Kopaonik koji je, kaže dotična teorija, taman toliko veliki da primi novokomponovanu elitu. A pošto elita, budući novokomponovana, još nije naučila dobro da se skija, onda ona u tom pogledu i nema velike zahteve. I tako, sve u skladu sa zakonima ponude i potražnje, verovatno da nigde u Evropi nećete dobiti manje skijanja za svoj evropski plaćen ski-pas.
      
       Bombe na stazi
       Ovogodišnja ski-sezona, praktično, trajala je samo desetak poslednjih februarskih dana, sa izgledima da tako i ostane. Bila je to godina kada staza Krčmar - pravim skijašima verovatno najomiljenija - nije bila otvorena jer nije očišćena od kasetnih bombi zaostalih posle NATO-agresije.
       Nema sumnje da uprava ski-centra ima odlične razloge zbog kojih bombe nisu uklonjene ni dve godine posle bombardovanja. Ali će ipak naplatiti uobičajenih 75 maraka za tri dana ili 130 maraka za sedam dana skijanja u ski-centru čija je najbolja staza pod bombama.
       No, pustimo bombe i vratimo se civilnim aspektima skijanja na Kopaoniku. Staza Duboka, jedina na Kopaoniku koja ima sertifikat za međunarodna takmičenja (zbog čega je često zatvorena), ovih desetak dana je uredno radila. Staza je radila, ali ski-lift nije. Oni koji poznaju Kopaonik, znaju da to znači da, umesto da se vratite ski-liftom, morate "da presedate", da napravite dve vožnje, izgubite vreme i pride se smrznete izlazeći na tradicionalno vetroviti Pančićev vrh.
       A zašto ski-lift nije radio? Naš znanac DŽoni je to pokušao da sazna i, ispostavilo se, razlog je pravi "kopaonički": na trasi ski-lifta nije bilo dovoljno snega. Načinio je i korak dalje i pitao žičničara zar bi bio problem da se sneg nabaca, kada ga je već Bog dao tih nekoliko dana. Odgovor je bio predvidiv: "Uzmi lopatu pa bacaj!"
       Toliko o Dubokoj. A Gvozdac, sledeći lokalitet od značaja za one koji na Kopaonik dolaze zbog skijanja? I on je bio otvoren - kada su vremenske prilike dozvoljavale - ali nije bio te sreće da dočeka da staza bude pripremljena. Naime, kada sneg padne, skijaškim terenima bi trebalo da prođe vozilo zvano ratrak, čija je funkcija da nataba sneg i poravna stazu. To je bitno ne samo zbog skijaškog komfora (po dubokom snegu je teško skijati), već i zato što je tako pripremljena staza mnogo otpornija na habanje izazvano vetrom, toplim vremenom i navalom skijaša.
       Ako bismo hteli da budemo fer prema Kopaoniku, onda treba reći da su tamo pre najbolji nego najgori kada je reč o održavanju staza, uzimajući u obzir, razume se, samo domaće ski-centre. U domaće ćemo ubrojati i Jahorinu. Možda su ove godine bili demotivisani jer je ski-centar bio tek napola popunjen, ali četiri hiljade smučara koji su pošteno platili svoj ski-pas, zaista ne zanima što ima upražnjenih mesta još za četiri hiljade.
       Turistički oci Kopaonika zapravo nisu rešili koncepcijsko pitanje: da li je ova planina sportski centar koji treba da privuče što više smučara i da udovolji i zahtevima onih koji žele da okuse zimsku avanturu, ili je to zimovalište i sankalište i mesto za snežne radosti i porodični odmor, sa prilikom da se, eto, ako bude prilike, i malo skija. Dok se to ne reši, skijaši će uvek da se žale kako dobijaju premalo za svoj skupi ski-pas, a sa druge strane, u vazduhu će lebdeti odgovor: ako vam ne valja, idite u inostranstvo.
      
       Bela reka
       Prirodni resursi nisu naklonjeni Kopaoniku kao mestu za sportsko skijanje, što zvuči čudno nama, nenaviknutim da postoji nešto što nam je priroda uskratila, bar kada su planine u pitanju. Iako verovatno najlepša po prirodnom ambijentu u ovom delu Evrope, Kopaonik sa svojih 2000 metara jednostavno nije dovoljno visoka planina za ono što bismo hteli da bude. Najbolji primer je staza Bela reka, za koju malobrojni srećnici koji su imali priliku da je provezu, tvrde da je superiorno najbolja na Kopaoniku. Problem je u tome što se spušta nisko i što gotovo nikad nema dovoljno snega da bi mogla da bude u normalnoj upotrebi. Godišnje se njom može voziti samo po nekoliko dana, a ove godine, treba li reći, nije se to moglo nijedan dan. Pa čemu, pitate se, takva staza? Možda je to bio poštovanja dostojan napor turističkih pregalaca kojim je dosta bilo primedbi, inače umesnih, da na Kopaoniku nema dovoljno teških i dovoljno dugačkih staza koje bi zadovoljile dobre skijaše. Bela reka to, kažu, može, kada radi, a skoro nikad ne radi.
       Naš prijatelj DŽoni, koji želi izazov i ne želi da se na žičari po pola sata gura sa početnicima, svaki svoj boravak na Kopaoniku tradicionalno završava obećanjem da do godine ide na neko opasnije mesto, dakle na Jahorinu kad već ne može na Brezovicu. Mada, priznaje, da i na Kopaoniku ima stvari koje mogu da podignu adrenalin. "Idem da vidim pošto je 'hajneken", kaže.
      
       S. BOGDANOVIĆ
      
       N. VRZIĆ