Ambasador Montgomeri kompenzira gotovo brutalnu direktnost svoje diplomatske pošte tonom naglašenog poštovanja za ustanove i pojedince zemlje domaćina, kao i za delikatan položaj u koji ih kao donosilac poruke stavlja

      Američki ambasador Vilijam Montgomeri doneo je uoči vikenda u Beograd važnu diplomatsku poštu iz Vašingtona. Dva dana po povratku u Jugoslaviju proveo je raznoseći jednu poruku istovetne sadržine na najzvučnije političke adrese u prestonici. Nema misterije: američka administracija ovim je putem upoznavala ljude sa vrha ovdašnje državne vlasti koje uslove Jugoslavija mora da ispuni kako bi i posle 31. marta mogla da uživa američku podršku.
       Prošle jeseni američki Kongres usvojio je zakonski akt po kom Srbija ne može primiti ni dolara pomoći ako prethodno ne bude sarađivala sa Haškim sudom, "što podrazumeva pristup istražiteljima, pribavljanje dokumenata i predaju i transfer okrivljenih, ili pomoć u njihovom hapšenju", te ako ne bude poštovala Dejtonski sporazum, manjinska prava i, uopšte, vladavinu prava. Prema predviđenoj proceduri, američki predsednik do 31. marta treba da obavesti Kongres ispunjava li Srbija ove uslove, kako bi Kongres na osnovu toga stopirao ili produžio isplatu onih sto miliona dolara pomoći što ih je Vašington u prvoj postmiloševićevskoj euforiji jesenas obećao Beogradu.
      
       Torba
       Montgomerijeva diplomatska torba krila je ono što je u svakoj politici najvažnije: detalje. Kongresni akt ne podleže izmenama u vrhu izvršne vlasti, ali od vremena kad je usvojen u Vašingtonu je došlo do smene. Kako će Bušov spoljnopolitički tim čitati i tumačiti iste paragrafe? Niko od Beograda nikad nije očekivao da do 31. marta isporuči Slobodana Miloševića Hagu, ali i nova i stara američka administracija manje ili više direktno su dale do znanja DŽU vlastima da Slobodan Milošević pre isteka ovog roka mora biti lišen slobode. I to lišen slobode na osnovu optužnice ili sumnje u to da je počinio političke zločine (ako već ne i ratne), a ne neke sitnije nepoćudnosti u oblasti zemljišnih propisa. I ne samo to: bitan uslov je da Miloševićevo lišavanje slobode ne bude propraćeno javnom izjavom visokog funkcionera (predsednika Vojislava Koštunice, na primer) o tome da bivši predsednik bez obzira na hapšenje nikad neće videti Hag.
       U tom pogledu Montgomerijeva torba nije krila nikakva iznenađenja: u vrhu njegove nešto duže šoping-liste bio je, kako je u Beogradu i očekivano, zahtev da se uhapsi Milošević. Poslovično praktični Amerikanci zatim su precizno, taksativno naveli kako oni zamišljaju DŽU saradnju sa Hagom u ovoj fazi odnosa (vidi okvir). Američki zahtevi nisu ni drski ni nerazumni, ukoliko se prethodno kao osnovna premisa prihvati da i samo otvaranje ovakvog spiska zahteva ne ograničava volju građana ispoljenu prilikom izbora organa vlasti, ako ne i nešto tako staromodno kao što je suverenitet države. Ambasador Montgomeri, kako saznajemo, kompenzira gotovo brutalnu direktnost svoje diplomatske pošte tonom naglašenog poštovanja za ustanove i pojedince zemlje domaćina, kao i za delikatan položaj u koji ih kao donosilac poruke stavlja. Nepisani deo poruke koju prenosi glasi da i on lično, i administracija koju predstavlja, iz sve snage žele da do prvog aprila dve zemlje srećno prebrode potencijalnu prepreku. Uslovljavanje je nesrećna zaostavština, a ne predznak budućih odnosa i uvod u nove ucene. To je ostatak bivših vremena, zakonski akt spravljan u vreme kada je u Beogradu na vlasti bio Slobodan Milošević, a u Vašingtonu Bil Klinton.
       Američki ambasador je, dabome, stekao izvesno iskustvo u ovim poslovima jer je vrlo slične poruke doskora nosio u druge balkanske prestonice. Hoće li u Beogradu biti jednako uspešan kao što je bio u Zagrebu?
      
       Batina
       Sudeći po prvim znacima, ovo bi mogao biti početak lepe i ozbiljne veze. Već po naslovima iz beogradske štampe lepo se vidi da se dve vlade, republička i savezna, svojski trude da glavni američki uslovi budu ispunjeni do roka. Štampa im pomaže, a javno mnjenje ih u stopu prati. Protive se uglavnom deklasirani ostaci poraženih snaga, a i njihov otpor je daleko ispod očekivanog. Nema javne debate o tome koliko je ustupaka uputno dati bez otpora, cenkanja, ni upozorenja da se državna politika mora voditi samostalno, uz punu odgovornost, bez pristajanja na uručivanje paketa uslova, a kamoli njihovo ispunjavanje. Redak je pojedinac koji još digne glas protiv Haškog suda, a da ne bude osumnjičen da iz nekih mutnih i neprincipijelnih razloga štiti Slobodana Miloševića. Niko osim Šešelja ne pita da li su nam potrebni vlada i parlament ako se državna politika do u sitnice vodi na osnovu miga iz Vašingtona. Ako Montgomeri čita lokalnu štampu, kao što čita, zaključiće da su Srbi spremni da ispune i više nego što se od njih u Vašingtonu u ovom času traži.
       Američkim diplomatama se obično savetuje, pre nego što krenu na put, da "govore tiho, a da sa sobom nose veliki štap". Ono što je najzanimljivije u ovom trenutku srpsko-američkih odnosa jeste da malo ko u Beogradu uopšte zahteva da zna koliki je tačno Montgomerijev štap, a kolika njegova šargarepa. Jugoslavija je do sada dobila ukupno deset miliona dolara američke pomoći za struju; preostalih devedeset miliona trebalo bi da ode na programe pomoći lokalnim vlastima, medijima, nevladinim organizacijama, zaštiti ljudskih prava, jednom rečju, na "razvoj demokratije". Ako američki predsednik ne "sertifikuje" Jugoslaviju u pismu Kongresu, odnosno ne potvrdi da se Jugoslavija povinovala uslovima iz kongresnog akta, taj novac neće doći, a Amerikanci će naložiti svojim predstavnicima u svetskim finansijskim ustanovama da glasaju protiv pomoći Jugoslaviji. Kako NIN saznaje od ovdašnjih zapadnih diplomata, Sjedinjene Države će se usprotiviti i međunarodnoj donatorskoj konferenciji u Beogradu u maju ove godine, ali veći se značaj pridaje samoj činjenici da će iz Amerike drugima stići poruka da Srbiji ne treba pomagati. Amerika je, ipak, priznati lider sveta.
       Evropljani su, kao i obično, popustljiviji od Amerikanaca, i od njih u Beograd stiže manje pretnji, ako se ne računa Švajcarkinja Karla del Ponte koja nastoji da od Evropske unije izdejstvuje pritisak sličan američkom. Vašington se upravo ovih dana sprema da pomogne i njoj i sebi, i da u glavne evropske prestonice uputi izaslanike koji će gledati da se usaglasi američko-evropski pristup Srbiji. No, ako su Klintonova i Bušova politika u osnovi iste, to još ne znači da će Bušova administracija postupati sa istom revnošću i žarom kao što je to činila Klintonova.
      
       Poslušnici
       Disciplinovanje Evrope, koja se poslovično plaši političkih poteza koji bi mogli izazvati destabilizaciju prilika u zemlji na koju se vrše, moguće je, ali se u to mora uložiti politička energija za koju nije sigurno da u ovom času i za ove namene postoji u Vašingtonu. Medlin Olbrajt se lično, ne bez izvesnog zanosa, bavila tim pitanjima. Kolin Pauel za to nema interesa, jer Bušova administracija trenutno nije preterano zagrejana za ovu temu. To se, naravno, može promeniti.
       Američki pristup se donekle razlikuje od evropskog u još jednoj stvari. Amerikanci se po pravilu manje trude da izbegnu mešanje u unutrašnje stvari drugih zemalja, a u našem slučaju se radi o tome da u labavoj vladajućoj koaliciji ima stranaka i lidera sa kojima se Vašington lakše sporazumeva nego sa drugima. Pre nekoliko dana, na zatvorenom sastanku u vašingtonskom Institutu za mir, Sorošev čovek u Vašingtonu DŽon Foks upitao je ambasadora Montgomerija nije li tačno da Vojislav Koštunica, kao srpski nacionalista i ekstremista, predstavlja prepreku daljoj demokratizaciji zemlje i smetnju povoljnom rešenju odnosa sa Crnom Gorom i Bosnom i Hercegovinom. Montgomeri je izgleda želeo da bude diskretan, ali njegov odgovor ("Na to bih vam pitanje mogao iskrenije odgovoriti da smo nasamo, no to su stvari koje DOS mora sam da reši") nije raspršio stare brige o američkoj sklonosti ka stvaranju lokalne klijentele.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ
      
      

Američki zahtevi "Uhapsiti Miloševića i transferisati ga u zatvor", piše u pismu iz Vašingtona, bez uvijanja, istina i bez navođenja precizne zatvorske lokacije. Traži se i da se SRJ javno obaveže da će sarađivati sa Hagom u pogledu optužnice protiv Miloševića. Amerikanci bi hteli i sledeće:        - da Beograd sarađuje sa Tribunalom i u istrazi Miloševićeve imovine;        - da se uskrati utočište optuženim bosanskim Srbima, i to tako što će biti ili proterani ili isporučeni Hagu;        - da se javno saopšti koji od optuženih bosanskih Srba imaju jugoslovensko državljanstvo.        Vašington bi voleo da se zakon o saradnji sa Hagom usvoji za najdalje šest sedmica, a precizan je i u nabrajanju elemenata koje bi taj akt trebalo da sadrži, uključujući i proceduru da se olakša održavanje haških suđenja u Srbiji i Jugoslaviji, ukoliko bi Sud odlučio da tu sudi. Beogradu se sugeriše i da počne da "edukuje" sopstvenu populaciju o ratnim zločinima koje su Milošević i ostali optuženi Srbi počinili (u dokumentu ne piše "navodno počinili"), a predlaže se da prvi korak bude da Radio-televizija Srbije redovno izveštava o toku suđenja u Hagu, počev od skorašnje presude fočanskim silovateljima.