"Uhapsiti Miloševića i transferisati ga u zatvor", piše u pismu iz Vašingtona, bez uvijanja, istina i bez navođenja precizne zatvorske lokacije. Traži se i da se SRJ javno obaveže da će sarađivati sa Hagom u pogledu optužnice protiv Miloševića. Amerikanci bi hteli i sledeće:
- da Beograd sarađuje sa Tribunalom i u istrazi Miloševićeve imovine;
- da se uskrati utočište optuženim bosanskim Srbima, i to tako što će biti ili proterani ili isporučeni Hagu;
- da se javno saopšti koji od optuženih bosanskih Srba imaju jugoslovensko državljanstvo

      Autor plana za rešenje krize na jugu Srbije potpredsednik Vlade Republike Srbije Nebojša Čović danas kao političar personifikuje udružene napore savezne i republičke vlade da se na ovom politički vrelom terenu praktično demonstrira jedna nova i drugačija politika. Imajući u vidu da bi od rezultata tog truda mogli zavisiti ne samo mir i stabilnost prilika u ovom delu Balkana, nego i brzina naše integracije u Evropu, Čovića smo najpre zamoli da razjasni neke nedoumice o pregovorima koji su već u toku.
      
       Ovde se radi o dve vrste paralelnih pregovora. Na jednoj strani sa NATO-om, a na drugoj, sa Albancima. Koji su vam od ovih pregovora teži?
       - To je tačna primedba, s tim što istovremeno razgovaramo i sa Kforom, sa Unmikom, pa sa predstavnicima albanske nacionalne zajednice. Najvažniji su, naravno, pregovori sa NATO-om i Kforom, s obzirom na to da mi imamo kopnenu zonu bezbednosti koja je internacionalizovana Vojno-tehničkim sporazumom u Kumanovu. Ali, posle svega što se dogodilo, ideja kopnene zone bezbednosti je potpuno prevaziđena. Jer, to je najnebezbednije mesto. Važni su i razgovori sa albanskom nacionalnom zajednicom, ali oni su, opet, indirektno vezani za razgovore sa NATO-om i Kforom, zbog velikog uticaja NATO-a, odnosno Kfora na albansku nacionalnu zajednicu.
       Mi smo izabrali jedini pravi put, a to je da problem na jugu Srbije rešavamo kroz partnerske odnose sa međunarodnom zajednicom.
      
       Kad očekujete da konačno sednete za sto sa Albancima i kako će to faktički izgledati?
       - Cilj svih sadašnjih pripremnih, komplikovanih razgovora, dogovora i pregovora je da počne direktni dijalog sa albanskom nacionalnom zajednicom. Prvo će uslediti potpisivanje sporazuma o prekidu ili obustavljanju vatre. Nakon toga dolazi usaglašavanje timova za dijalog i usaglašavanje mesta dijaloga, s tim što će mesto dijaloga sigurno biti SR Jugoslavija i Republika Srbija. Što se tiče timova za dijalog, tu postoje određeni problemi - da li će u njima biti naoružani albanski ekstremisti ili neće biti? U tom delu ćemo poštovati međunarodna pravila i međunarodne norme, u smislu da ćemo čuti sugestiju EU, OEBS-a i NATO-a, a naravno i Ujedinjenih nacija.
      
       Kad će se to desiti?
       - Desetog marta očekujem potpisivanje sporazuma o obustavi vatre, između 10. i 20. otpočinjanje dijaloga, a od 20. marta konkretne korake. Prvi konkretan korak biće ukidanje, odnosno promena sadašnjeg režima kopnene zone bezbednosti...
      
       Kada se može očekivati stabilna i mirna situacija na jugu Srbije?
       - Tokom ove godine.
      
       Možete li biti malo precizniji?
       - Ja očekujem da ćemo u trećem kvartalu 2001. godine imati stabilnu i dugoročno rešenu situaciju.
      
       Ko su Albanci sa kojima treba da pregovarate? Da li su to zaista ljudi sa juga Srbije ili su to samo isturena odeljenja političkih i oružanih grupacija sa Kosova?
       - Predstavnici albanske nacionalne zajednice na području opština Preševo i Bujanovac su ljudi iz dve lokalne političke partije. U jednoj je predsednik gospodin Riza Haljimi, koji je ujedno i predsednik opštine, legalno izabran na izborima u septembru prošle godine, a u drugoj partiji je njegov potpredsednik Skupštine opštine gospodin Fazliu, isto tako legalno izabran na izborima. Naravno, cela gužva je oko toga da li će u delegaciji biti i oni drugi koji su u međuvremenu uzeli oružje i angažovali se po šumama.
      
       Ko su ti drugi?
       - Mislim da je među njima 40 odsto ljudi sa tog prostora, a 60 odsto sa Kosova, i oni su najekstremniji, jer nemaju tu ni kuću ni porodicu ni imanje i ne brinu mnogo koliko će se razoriti. To su oni koji su u međuvremenu izgubili na lokalnim izborima na Kosovu i sada misle da mogu sukobom i ratom rešavati problem i širiti ga na čitav region. Naravno, reč je o ljudima verovatno zaokupljenim idejom velike Albanije.
      
       Kakva će biti uloga NATO-a u pregovorima sa Albancima?
       - Na Kosovu i Metohiji veliki broj Albanaca doživljava NATO kao saveznika. Dakle, mislim da će albanska strana u svakom slučaju slušati glas NATO-a.
      
       U kojoj meri je ono što se proteklih dana događalo u Makedoniji povezano sa zbivanjima na jugu Srbije?
       - Veze su direktne i tu se kriju neke zamke. Naime, nakon onoga što se sad dogodilo u Makedoniji, kompletna svetska, a dobrim delom i naša javnost okrenula se na tu stranu. Jug Srbije automatski postaje manje važan. Druga zamka krije se u tome što se kroz sistem obustave vatre ne može zamrznuti postojeće stanje sve dok postoje naoružane ekstremne albanske grupe koje se slobodno kreću unaokolo i ugrožavaju bezbednost svim građanima na tom prostoru.
       To su stalne provokacije i stalni pokušaji da nas uvuku u ono što je već viđeno, a to je optužba za prekomernu upotrebu sile. Zbog toga je teško držati sve pod kontrolom. Jer, ljudi ginu, a vi stalno morate da se uzdržavate i da budete veoma pažljivi kad odgovarate na oružane provokacije. A pri tome još imate i nasleđene velike probleme i velike ožiljke od svega onoga što su doživeli i vojska, i policija i Albanci na Kosovu.
      
       Da li imate problema da policajce na koje neko puca, ubedite da ne odgovoraju, ili da se uzdržavaju?
       - Pa, u početku je bilo problema. Ali kasnije, kako je vreme prolazilo i kako su naše diplomatske i političke aktivnosti davale rezultate, i to je postalo lakše. Mi nemamo šta da krijemo, i svako iz međunarodne zajednice je dobrodošao na taj teren da vidi šta je istina i šta se zapravo događa. Ali, kad nam poginu tri policajca, situacija može zaista da dostigne tačku usijanja. Onda je teško kontrolisati sve, jer se mora imati puno razumevanje i za osećanja tih ljudi - poginuli su im drugovi, prijatelji, rođaci... Kad kažem da situaciju moramo da kontrolišemo, to znači da na provokacije uzvratimo pravom merom, a da ne izazovemo rušenje kuća, rušenje sela, i već viđena scenarija velikih humanitarnih katastrofa, raseljavanja, iseljavanja. Jednostavno, lekciju smo valjda naučili.
      
       Da li se već može nazreti neka nova politika NATO-a i Kfora u ovog regionu?
       - Stvaranje te nove politike u velikoj meri zavisi od nas i od toga kako se mi ponašamo. Moramo biti svesni da je ključna reč poverenje. Jer, doskora svi učesnici u onome što se tamo dešava, jedni u druge nisu imali poverenje. I, mislim da smo najviše uznapredovali na tome da povratimo poverenje međunarodne zajednice, jer mi ovaj problem bez međunarodne zajednice ne možemo da rešimo. Svako ko misli da možemo to da rešimo bez međunarodne zajednice, pravi veliku grešku.
       Potrebno je izgraditi poverenja na relaciji naša vojska-Kfor, naša vojska-NATO i normalizovati sve te odnose i radi onoga što je očigledno neminovnost ovog regiona jugoistočne Evrope, a to je Partnerstvo za mir.Mislim da se u tome sadrži i neka politička mudrost i politička platforma na koju kao država i narod moramo računati i u svemu tome videti svoj interes. Jer, ako budemo nastavili po sistemu rata i samo rata, onda se možemo vratiti u prošlost i jasno reći - tamo gde smo vodili ratove, danas ili više nema Srba ili ih je jako malo i nalaze se u izuzetno teškom i jadnom stanju.
       Problem Kosova i opstanka Srba na Kosovu nije za nas kratkoročan i ne može se brzopleto rešavati. Odavde iz matice moramo da napravimo strategiju i da objasnimo tu strategiju svim Srbima na Kosovu i da iz dana u dan povećavamo broj Srba na Kosovu, ali opet uz pomoć Kfora i Unmika s kojima moramo postati pravi partneri. Već u narednih nekoliko dana imaćemo i kancelarije Unmika i Kfora u Beogradu.
      
       Šta je teže: zadobiti poverenje međunarodnih činilaca ili albanskog življa?
       - Mislim da je to paralelan proces i da treba biti uporan u svemu tome. Moramo vraćati poverenje međunarodne zajednice, dokazujući na delu da mi nismo nasilnici već da smo i mi žrtve režima koji smo imali, baš kao što su i Albanci žrtve tog režima. Tačno je da to nije počelo sa Miloševićem, ali je kulminiralo Miloševićevim dolaskom na vlast. To je proces koji neće kratko trajati, pogotovu sa albanskom nacionalnom zajednicom. Ali ovaj plan im sada nudi mogućnost za integraciju u državu i državne institucije. To je njihova država koliko i naša. Naravno, tu ćemo imati i određene raskrsnice, i moraćemo da razaberemo i prepoznamo one koji imaju druge ambicije, u smislu velike Albanije i separatizma.
       Na drugoj strani, moramo sputati čaršijske i kafanske priče o velikoj Srbiji. To ne može da bude ozbiljna priča, ali je velika pomama za narod.
      
       Kfor i Unmik očigledno nisu učinili dovoljno da se albanski ekstremisti stave pod kontrolu. Da li je reč samo o njihovom strahu od mogućih sukoba sa Albancima? Neće li i oni jednog dana reći - radite šta hoćete, pravite veliku Albaniju, nas se to ne tiče?
       - Tačno je da postoji takva opasnost. NATO, Kfor i Unmik ne žele da uđu u rizične sukobe, ali postoji i rizik da Srbi koji se nalaze na Kosovu postanu taoci. I o tome treba voditi računa. Tačno je da Kfor i Unmik nisu učinili sve što su mogli, ali ni mi nismo učinili sve što smo mogli. Jedini način da rešimo problem je zajednički pristup svemu tome. Albanci se neće lako okrenuti protiv Kfora i Unmika, koje smatraju svojim oslobodiocima. Zato je s naše strane potrebno da vučemo mudre poteze i da budemo strpljivi.
      
       Nova američka administracija je i dalje u dilemi - ostati na Balkanu, odnosno na Kosovu, ili se povući? Šta bi se dogodilo ako bi se Amerikanci zaista povukli sa Kosmeta?
       - Mislim da bi došlo do stravičnog rata, do sukoba naših snaga i albanskih ekstremističkih grupacija koje još postoje na Kosovu. One očigledno nisu razoružane. Naš interes u ovom trenutku nije povlačenje Kfora i Unmika sa Kosova. Naš interes je saradnja sa Kforom i Unmikom i stvaranje mogućnosti da se Rezolucija 1244 poštuje, da ona što je moguće duže opstane, a da se za to vreme priprema dugoročno rešenje Kosova i Metohije. Taj rat se ne bi vodio samo na teritoriji Jugoslavije. On bi se sigurno proširio i na Makedoniju, a pitanje je kako bi to uticalo na probleme u Crnoj Gori, da li bi zapalilo Sanxak, i Bosnu i otvorilo stara žarišta tamo gde rane još nisu zacelile.
      
       Da li se katkada u odlukama NATO-a, ili u potezima Kfora i Unmika, možda, ogledaju i neke rezerve prema novim vlastima u Beogradu?
       - Mislim da nema loših namera prema novim vlastima, ali da ima onoga što se zove postepeno vraćanje poverenja. Možda je to nekada i samo testiranje da li će nove vlasti u Srbiji ceo demokratski proces izvesti do kraja onako kako treba, a to znači da li su nove vlasti u Srbiji i SRJ spremne da se upuste u preispitivanje svega onoga što je bilo i da oni koji su krivci za sve ono što se događalo na prostoru Savezne Republike Jugoslavije i bivše SFRJ, odgovaraju za te radnje ukoliko, naravno, za sve to postoje dokazi.
       Vidim vrlo iskrene namere međunarodne zajednice da se Jugoslaviji i Srbiji u ovom trenutku pomogne. Plašim se samo da mi imamo problem u našem mentalitetu, ne da zakasnimo na voz, nego da propustimo i po nekoliko vozova. Mi, jednostavno, kasnimo za svetom. Nije sada stvar u tome da li ćemo mi izgubiti nekakav nacionalni ponos, već da se što pre integrišemo u Evropu i svet i time sačuvamo svoj narod i svoju državu. To je naš najveći nacionalni interes. To nije lako posle svega šta smo prošli, ali za to smo se opredelili. I, naš zadatak je da sačuvamo i državu i narod. Tu nema ljubavi i emocija, postoje samo interesi i mi najzad moramo da ostvarimo svoj interes. Mislim da je naš najveći interes da nam država ostane kompletna i da više ne ginemo nego da počnemo da radimo i da podižemo svoj standard, a samim tim i da se rađamo.
      
       Neki lideri kosovskih Albanaca govorili su u poslednje vreme o strahu od eventualne trampe teritorije nekoliko opština na jugu Srbije za neke delove Kosova, recimo Mitrovicu, a time i faktičke podele Kosova. Da li je o tome neko ikada razmišljao?
       - Pa, znam da je gospodin Ćosić svojevremeno pričao o nekakvoj podeli Kosova, ali trampa te vrste ne dolazi u obzir. Mi nemamo ni jedan jedini razlog da razmišljamo o tome. Pokazaćemo maksimalnu uzdržanost i korektnost i maksimalno poštovanje evropskih i svetskih normi za rešavanje ovog problema, ali to ne znači da ćemo biti popustljivi u onom delu koji se zove: nema promene granica, ovo je Srbija i ovo je SR Jugoslavija i nema specijalnog statusa i nema autonomije na jugu Srbije.
      
       Za Veliki Trnovac se svojevremeno govorilo da je jedan od velikih centara za šverc droge. Da li se to i dalje dešava?
       - Tamo je bilo šverca svega i svačega. Ne samo u Velikom Trnovcu. Tamo je cvetao kriminal. Tamo se na punktovima zarađivalo dnevno od 50 do 70 hiljada maraka kroz reketiranje prevoznika. Tamo su išle svakakve vrste robe, počevši od droge, belog roblja, oružja, brašna, šećera, ulja, građevinskog materijala... I Srbi u tome nisu nedužni. Jedino što je tamo izgleda bilo povezano, to je srpsko-albanska kriminalna družina i mafija. Kad pogledate dole strukturu oružja i druge vojne opreme, onda vidite da je 80 odsto tog oružja naše proizvodnje. To nije s neba palo. To je tužno, ali je to istinito.
      
       Šta je to grčki plan za rešavanje krize na jugu Srbije koji je bio prezentiran na Samitu u Skoplju?
       - Taj plan nisam video. Nema potrebe sad da pravimo grčki, rimski ili ne znam, engleski, francuski, jer mi smo prvi dali plan i taj plan je podržan od međunarodne zajednice, ali zahvalan sam da i drugi razmišljaju o nama.
      
       Ipak, čini se da ideja o stranim posmatračima, koje bi postavio OEBS, ne nailazi na veliko razumevanje naših ljudi?
       - Tu postoji jedan realan problem iz prošlosti i mi ga nismo krili kada smo razgovarali u OEBS-u, u Evropskoj uniji i u NATO-u. Taj problem je naš stepen osetljivosti prema OEBS-ovim posmatračima, jer je to sve personifikovano u gospodinu Vokeru i velikom nezadovoljstvu zbog svega što je on uradio, a onda i u lokatorskoj aferi sa OEBS-om i posmatračima. Vrlo otvoreno govorim o tome. Taj problem usporava jedan deo naše saradnje sa OEBS-om. No, to ne znači da mi nećemo sarađivati sa OEBS-om. Sarađivaćemo pažljivo, dozirano dok ne povratimo međusobno poverenje.
      
       Govorili ste javno o značaju saradnje sa Tribunalom u Hagu. U kojoj meri od toga može da zavisi i naša bezbednost i stabilnost prilika na jugu Srbije?
       - Mi smo zemlja članica UN. Međunarodni tribunal je sud Ujedinjenih nacija i time je sve rečeno. Sve drugo može da nas odvede u nešto što se opet zove zatočeništvo, da opet postajemo zatočenici Miloševića i njegove politike. Zbog toga mislim da treba hitno doneti zakon o saradnji sa Hagom i po njemu treba raditi. Saradnja sa Hagom otvara mogućnost da i neki drugi koji su zaslužili Hag na prostorima Hrvatske, Bosne i Kosmeta takođe sednu na optuženičku klupu. Svi optuženi za ratne zločine na prostorima bivše SFRJ treba da odu u Hag pa da rasprave taj problem. Dok se to ne desi, neće biti mira na ovim prostorima.
      
       STEVAN NIKŠIĆ