("Fatalna privlačnost", NIN br. 2616)

      Neredovno čitam NIN, pa sam tek nedavno saznala da mi je dodelio nečasnu ulogu u novinarstvu i životu uopšte. Radi se o tekstu "Fatalna privlačnost" (DB i novinari), 15. februara o. g. Slobodana Ikonića. Nije bilo teško prepoznati, u stvari, neodoljivu privlačnost i odanost autora nekom mračnom delu Službe državne bezbednosti, a mene je tekst podsetio na takve pamflete, kao što su bivali "Vojko i Savle" i serija o Koštunici. Razlika je u vremenu objavljivanja: prvi oko Osme sednice, drugi uoči septembarskih predsedničkih izbora, a ovaj uoči hapšenja dojučerašnjeg šefa srpske DB. Doduše, ovde je novinar svojim potpisom i overio sadržaj.
       Ne interesuje me šta je sa ostalim apostrofiranim ličnostima, ali što se mene tiče, autor teksta me je duboko uvredio. Napisao je da sam bila deo medijske poluge režima Slobodana Miloševića, i kao takva pripadala policijskom lobiju oko Jovice Stanišića, uz Milorada Vučelića, Branu Crnčevića, Dragoljuba Milanovića i Stefana Grubača; da sam "odrađivala neke tekstove za Službu", pa na osnovu toga raspoređena na novi posao, što će reći, bila nagrađena.
       Pitam novinara: otkud ja uopšte u tom društvu? Koje je to moje nagradno mesto pod režimom Miloševića? Koji su to moji "odrađeni tekstovi za Službu"? Istine radi, moram da podsetim na ono čega bi se moj kolega iz iste novinske kuće morao sećati, jer je bivalo spektakularno: početkom devedesetih ja sam bila izuzetno uspešan glavni i odgovorni urednik magazina "Politikin Svet", sve dok me nisu smenili udruženi tadašnji "nezavisni" sindikalci i zavisni direktor "Politike" Živorad Minović, jer sam bila nepodobna za manipulacije, neposlušna i prema režimu i prema nastajućoj opoziciji. Potom mi je Minović dao zvanje urednika specijalnih izdanja u Izdavačkom sektoru, pokrivši time gotovo zabranu da se moji novinarski tekstovi objavljuju u bilo kojoj redakciji u Kući. Uspela sam da objavim samo "Istine o Kosovu i Metohiji". Potom se posvetila pisanju knjiga, dok mi Hadži-Antić nije dozvolio da se vratim novinarstvu - kao novinar saradnik u "Ilustrovanoj Politici". Odatle sam otišla u penziju. To je istina.
       Tekstom S. Ikonića dovodi se u sumnju moj novinarski posao i moja lična čast. Duboko sam ozlojeđena, jer sam se sa mnogo neizvesnosti i rizika opredelila za svojeglavo, samostalno istraživačko novinarstvo, za tabu teme naše savremene istorije. Sve ove godine bivala sam ili jedina ili među prvima tamo gde je moj narod stradao, da bih bila istinski svedok i hroničar. Posle svega, ne mogu da dozvolim da me neki salonski novinari i njihovi minhauzenovski informatori, zarad neke njihove lične koristi i naknadnog junačenja, tek tako, ofrlje povedu pod sumnju i oblate istinitost i pouzdanost mojih novinarskih i publicističkih radova.
       Dakle, ne dam sumnji moj "Prizrenski proces", koji me je mogao i glave koštati, niti knjigu "General Mladić", na koju sam posebno ponosna; ne dam ni trun senke na izvornost mojih ratnih reportaža "Kosovo, ne dam te zaboravu". Jednako kao što branim i čast mojih knjiga, posanih na osnovu novinarskih istraživanja - "Bila jednom četa devojačka", "Ispovesti" i knjižice "Smrt je njihov zanat", koju sam napisala na osnovu zvanične državne dokumentacije o ustaškom terorizmu posle Drugog svetskog rata.
       Najzad, nivo kome NIN teži nalaže njigovim novinarima da se prema onima koje pominje u uvredljivom kontekstu ophodi odgovornije. To znači da bi oni morali svoje izvore obaveštavanja ipak proveravati, prosuđivati o njima objektivnije, naročito ako se radi o aktuelnim površnim razmetljivcima, profesionalno zagubljenim ličnostima, politički nesigurnim, kakvih je prepuna naša javna scena.
      
       LJILJANA BULATOVIĆ,
       Beograd