("Dokle naivnost", NIN br. 2618)

      Najzad se u NIN-ovim odjecima začuo glas mudrosti (Dragan M. Racić) koji otvorenije nego ikada ranije poziva Srbe da se u ovo vreme ponašaju razumnije nego u onom prošlom. Ovaj poziv je nešto zakasnio da bi se izbegla sadanja katastrofa, ali će nadamo se, donekle doprineti da se srpski narod bar ozbiljnije nego ranije zamisli nad svojom filozofijom koja ga je više nego jednom unesrećivala, zapravo etnički i teritorijalno desetkovala.
       Kada se osvrne na istoriju Srba poslednja dva stoleća, onda se uviđa kako se ova istorija odvijala više pod uticajem emocija nego razuma, čak i u prilikama kada je bilo neophodno da se što pribranije odluči o odgovoru na agresivan stav daleko nadmoćnijeg protivnika. A u ovoj istoriji najviše iznenađuje činjenica što su se u ovakvim dramatičnim situacijama Srbi ponašali gotovo identično: saobražavali su svoj stav manje-više po istom praobrascu iz svoje istorije.
       Znači li to da su srpski vladari bili nesposobni da dešifruju poruke istorije i poruke iz večno mudrih i mladih knjiga? Zar ih već samo Sveto pismo nije moglo da nauči tome kako u kritičnim situacijama vladari treba da se ponašaju? Kada, kazuje Sveto pismo, do kralja dopre vest da susedni vladar smera da sa vojskom krene na njega, onda on treba kao prvo da pozove svoje uhode kako bi ustanovili sa kolikom vojskom namerava susedni kralj da krene, pa tek zatim odluči da li je za njegovu kraljevinu i narod korisnije da prihvati čak i teške uslove, nego da zarati bez izgleda da u njemu pobedi.
       O istoj dilemi razmišljao je i starozavetni prorok Isaija: kada su Vavilonci u svom nezadrživom naletu došli do zidina Jerusalima, njihov komandant je pozvao Jevreje na predaju. U takvoj situaciji Isaija nije bio za nastavak borbe, već za predaju, rukovodeći se egzistencijalnim, biološkim interesom svog naroda. Stari Zavet ne naziva Isaiju izdajicom već prorokom koji svom narodu samo prenosi Božju poruku. I sam kralj David kazuje u jednom psalmu kako su Bogu miliji glasovi živih nego nema usta mrtvih. Najzad, iz Svetog pisma proizlazi da su države i njen suverenitet samo prolazne zemaljske institucije dok je Bog apsolutna vrednost. Ni samom Isusu, koji se otvoreno izjašnjavao kao Jevrejin, nije toliko stalo do suvereniteta svog naroda koliko do privrženosti Bogu, pa zato država kao društvena, prolazna institucija, u njegovom rečniku gotovo i da nije postojala.
       U čemu je razlika između srpskog i češkog naroda? Najviše u tome što su dosada Srbi u najtežim situacijama vodili više računa o interesima svoje države nego svog naroda. Kod Čeha je bilo obratno.
      
       MAKS ERENRAJH,
       Beograd