9.

      Na planetarnom procesu smirivanja nacionalnih ostrašćenosti i napetosti dobija svest o Zemlji kao zajedničkoj imovini. Ta svest je nukleus Ekologije, garant eventualnog opstanka na Zemlji.
       Ubijanje ljudi nije ništa novo. Smrt je, kako bi to lapidarno rekla gospođa M. Olbrajt - URAČUNATA. Ne može se bez smrti.
       Samo što smrt dugo traje pa se čovek navikne.
       I iza Aleksandra Makedonskog mnoga je majka zakukala i mnoga deca zapištala, sve tamo do Indije. Ali iza njegove grube soldačije ostajale su njive, livade, reke, izvori pijaće vode. Preživeli su mogli da obnove maslinjak, da zasade vinograd. Ciljevi ratova nisu bili da se degradira i uništi zemlja, nego da se u dobrom stanju, očuvana i rodna, preotme od neprijatelja, da se osvoji za potomstvo. Vodilo se računa i da gro stanovništva u osvojenim oblastima pretekne, da bi imao ko da obrađuje zemlju. Na robovskoj radnoj snazi zasniva se svaka gospoština. Ratovi su bili, da rečemo, neki vid seoba. Nije bilo mržnje prema neprijatelju. Bilo je samo mnogo ljubavi prema njegovoj zemlji i drugoj imovini. Svet je pokretala logika opstanka. Delila se Zemlja.
       Ovo što se sad događa, ovo zatiranje Prirode kao primarne pretpostavke života, novijeg je datuma. Još nije ušlo u istoriju - čeka se istorijska distanca.
       Holokaust i uništavanje Prirode iz istog su inspirativnog jezgra. U tom jezgru doista nije mogućno prepoznati božji blagoslov.
       Priobalje Dunava, na potesu Novi Sad, Beograd, Pančevo, Smederevo i sve dalje, dovedeno je, ako bi se poštovali propisani standardi o životnoj sredini, do stanja neupotrebljivosti. Ako i odbijemo na preterivanje, ostaje mnogo za zabrinutost.
       Treba li podsećati da je zemlja dunavskog priobalja, kao i cele Vojvodine uostalom, osobitog kvaliteta. Ispod površine, tek nekoliko ašova - voda. Ha dva o. Za one koji su zaboravili, to je ono hemijsko jedinjenje koje će za koji dan biti skuplje od nafte. Za naftu će se iznaći alternativa, za vodu neće. Iznad - rađa sve. Zemlja kojoj se ništa nije otelo. Samo li se domogne semenke, eto roda. Onog obilatog, izdašnog, hranljivog, jakog roda kao iz čuvene, raspojasane i razbarušene poeme Mike Antića.
       Eksperiment sa južnim voćem, bananama, kikirikijem, ananasom, kafom i kakaovcem samo je potvrdio univerzalne vrednosti te zemlje i klimatskih uslova u celini. Uz šefteliju, na Fruškoj, uzgospodila se narandža. Uz šljivu - urmašica. Uz lozu ono kako se zvaše iz Kenije. U tom obilju pšenice i kukuruza, paprike i paradajza, šećerne repe i hmelja, dinja i lubenica, i jabuka i krušaka od svake sorte, i grožđa od svakog plemstva, u tom izobilju svakog božjeg blaga, čoveku dođe žao da umre.
       Eto, u takvom jednom ambijentu vojna alijansa prosvećenog Zapada našla je da demonstrira svoju sramotu.
       I kad se drži pod strogom kontrolom, i kad se poštuju svi standardi sigurnosti, Hemija je opasnost. Između nje i ambijenta u kome je locirana, vlada napetost. U vinograd pored Hemije ne sleću čvorci.
       Bombardovanje i razaranje Hemije u Novom Sadu i Pančevu, na udaljenosti sat vožnje čamcem, smišljeno i kažu strateški definisano, ne može se okvalifikovati nikako drugačije nego kao zločin. Protiv čovečnosti, ratni zločin, zločin genocida, zločin protiv opstanka... Svaka blaža kvalifikacija povredila bi Blagoslov. Zaludno je preturati po papirima Ujedinjenih nacija, Saveta bezbednosti i dr. - olakšavajuće okolnosti za počinioce tog zločina neće se naći. Pardon, osim možda u Hagu. I u tumačenju one simpatične madam koja je od Predsednika Koštunice "više očekivala".
       Nema poštapanja eufemizmima: Prosvećene i demokratske države Zapada doživele su slavu ujedinjenja u zločinu. I da budem još određeniji: slavu ujedinjenja u sramoti.
       Ima li ikakvog i razumu primerenog opravdanja za tu sramotu? Od strane osramoćenih najčešće se poteže odbrana Albanaca (Šiptara) od Srba na Kosovu i Metohiji. Sprečavanje genocida.
       Ako je sve ono što je počinjeno na kosovsko-metohijskoj zemlji bilo ODBRANA, onda je doista teško zamisliti kako bi u izvođenju te gospode izgledao NAPAD.
       Kad onome koga uzmete u zaštitu polomite zube, odgrizete uvo i iskopate oko, šta bi mogao očekivati nesrećnik koji nije pod vašom zaštitom.
       Ne vredi zabijati glavu u pesak, hijena je tu. Činjenice su neumoljive: posle primene svih zaštitnih mera u odbrani od zločestih Srba, Albancima (Šiptarima) ostala je zemlja u kojoj se može živeti samo na sopstveni rizik. I iz neznanja.
       Na njive, livade, šume, pašnjake, izvore i vodotoke, čeljad i mal, zasuto je toliko osiromašenog (?) uranijuma, otrova i svake pogani da je opstanak na tim prostorima u direktnoj vezi s mazohističkim porivima.
       Koji su uspeli da odu, nemaju razlog da se vraćaju.
       Od zakasnelog, a i inače bespredmetnog obeležavanja degradiranog i za život neupotrebljivog zemljišta (bodljikava žica, mrtvačka glava s ukrštenim koskama - kezimo ti se i kezimo možeš li nam šta?) slaba vajda. Zar će dobrostivi gorštak imati duše da svojoj stoci, ovcama, kravama, konjima i bivolima ne priušti sočnu travu iza žice, i pre nego što ta žica bude isečena i razvučena za domaću upotrebu. Zar će glava s koskama uplašiti miša, zeca, mačku, psa, zmiju, tvora, lasicu, fazana, prepelicu, pčelu, osu, bumbara, stršljena, prase, kokošku, glistu, krticu, žabu, kornjaču?
       Zar golubica s maslinovom grančicom nikad neće sleteti?
      
       (Nastaviće se)