Reforma Evropske unije počela je radikalnim promenama u birokratskom aparatu. Sindikati zaposlenih, međutim, tvrde da političari - zahtevima da se činovnicima plate povećavaju zavisno od rezultata rada - zapravo prikrivaju sopstvenu neefikasnost

      Potpredsednik Evropske komisije Nil Kinok započeo je dugo najavljivanu reformu Evropske unije kresanjem privilegija briselskom birokratskom aparatu i zahtevima da se primanja funkcionera i činovnika usklade sa učinkom i rezultatima rada. Naišao je, kao što se i moglo očekivati, na otpor, pa čak i na demonstracije pred zgradom Komisije: u zaštitu gnevne evrokratije ustali su njeni, dobro organizovani, sindikati, tvrdeći da političari - radikalnom reformom činovničkog aparata - zapravo prikrivaju sopstvenu neefikasnost.
       Ako je udar po birokratiji zamišljen kao neizbežan prvi korak ka osposobljavanju Evropske unije da posle prijema novih članica, uvećana i proširena, postane i delotvornija, ispostavilo se već na samom početku da će način rada i ustaljene navike morati da menjaju ne samo oni koji sprovode, nego i oni koji donose odluke. Argument kojim se evrokratija brani nije za potcenjivanje: samo jasne i nedvosmislene političke odluke mogu u praksi brzo i uspešno da se sprovode. Za razliku od nekih zapadnoevropskih vlada, u kojima je upravni aparat sveden na racionalnu meru, po ugledu na stručno-administrativnu strukturu velikih industrijskih korporacija, Evropska unija ima donekle anahron, previše razuđen, možda prevelik (oko 20 000 ljudi) i u svakom slučaju privilegovan birokratski mehanizam. Evrokrati su, prema postojećoj praksi redovnog usklađivanja plata i troškova života, mogli za 14 godina službovanja realno da udvostruče svoje zarade, bez obzira na to kako i koliko su radili.
       Kinok je tu praksu ukinuo: plate neće moći tako brzo da rastu kao do sada i povećavaće se prevashodno onima koji više i bolje rade. U službi se neće automatski napredovati na osnovu dužine radnog staža, nego, pre svega, na osnovu sposobnosti. Uzgred, osnovne plate su u administraciji Evropske unije više nego u upravnim aparatima vlada najrazvijenijih zapadnoevropskih zemalja. I Nemcima se, dakle, isplati da se uvrste među evrokrate, a da se o Grcima ili Portugalcima i ne govori. Ukidaju se privilegije, kao što su dva plaćena putovanja činovnicima i članovima njihovih porodica od radnog mesta do mesta stalnog boravka u domovini, kao i razni, ponekad apsurdni, dodaci. (Sekretaricama je, na primer, sledovao "dodatak za kucanje na pisaćoj mašini".) Svi će biti plaćeni u evrima na osnovu plate izražene u belgijskim francima. (Otkrilo se da su činovnici čije zemlje nisu u evrozoni, kao što su Englezi ili Danci, belgijske franke menjali u nacionalne valute po nekom starom, bezmalo duplo povoljnijem kursu.)
       Ako se ponekad činilo i da ima zavirivanja u tuđ lonac, Kinok je ostao uveren da su njegovi reformatorski kriterijumi blaži nego slični kriterijumi u savremenim nadnacionalnim kompanijama. A teško mu se može prebaciti da čisti ribu od repa, ako se zna da je pre godinu i po dvadeset komesara Evropske komisije bilo prinuđeno da podnese ostavke zbog nepotizma i neefikasnosti.
       Sređivanje evrokratskih redova možda ne bi zasluživalo toliku pažnju da se ne dovodi u vezu sa tri velika zadatka Evropske unije u toku ove godine.
       Prvi zadatak je opsežna priprema za uvođenje evra namesto nacionalnih valuta 1. januara 2002. godine. Iako je blagovremena i brza distribucija 14,5 milijardi banknota u raznim apoenima i 56 milijardi komada kovanog novca posao Centralne evropske banke u Frankfurtu, od efikasnosti evrokratije zavisiće u znatnoj meri kako će zajednička valuta biti primljena u svakodnevnom životu. Time će se, kako se veruje, meriti vrednost Evropske unije i na osnovu toga će se formirati zajednička evropska svest. Drugi zadatak je priprema EU za prijem najmanje desetak novih članica u narednih pet godina. Buduće članice moraju u pripremnoj fazi imati uzor u evrokratiji. Najzad, u toku je izuzetno složen posao oko izrade evropskog ustava. Bez sposobne i brze birokratije takav posao je neizvodljiv.
       Uprkos svemu, međutim, nije neumesno pitanje da li su političari i prema sebi tako strogi kao prema birokratiji koja im služi.
       Kinoku je skrenuta pažnja da, na primer, poslanici Evropskog parlamenta nisu najbolji uzor evrokratiji. Ima sednica kojima prisustvuje samo nekoliko desetina od 625 poslanika. Ponekad se čak događa da je u dvorani više simultanih prevodilaca nego poslanika. Ako se poslanici dosađuju zato što mnogo ne veruju u moć sopstvenih reči i dela, sporan je njihov politički kredibilitet. A ako je sporan njihov kredibilitet, sporna je i njihova politička moć. Krug izgleda zatvoren. Međutim, kad se ova pojava objašnjava, ukazuje se na jednu zanimljivu novinu u višenacionalnom i politički heterogenom Evropskom parlamentu, telu čija je svrha da Evropskoj uniji da osnovno demokratsko obeležje. Dok se na plenarnim zasedanjima ponekad zeva, glavne rasprave se vode i glavne odluke donose na sastancima parlamentarnih odbora. Plenumi su bili nekad pogodni za rasprave pred televizijskim kamerama, ali je razmažena evropska publika, kojoj politika nije glavni hobi kao kod nas, odavno izgustirala parlamentarne duele. (Sad Evropska komisija čak plaća novinarima put da dođu u Strazbur ili Brisel da bi pratili parlamentarna zasedanja.)
       Zaključak je jednostavan: gazde su i dalje političari, ali su sakati bez sposobne birokratije. A efikasnost je teško podeliti, ona je zajednička. Birači će sposobnost političara vrednovati sposobnošću njihove birokratije.