Odgovor na pitanje gde je nauka Srbije mogao bi biti u SAD, Nemačkoj, Kanadi, Francuskoj itd. To bi, naravno, bilo karikiranje stvarne situacije, ali ne preterano. Za poslednjih petnaestak godina naučne laboratorije, kako u našim institutima, tako i one pri univerzitetima Srbije, najvećim delom su ispražnjene. Ta činjenica, kao i katastrofalno opadanje uslova za naučni rad u zemlji, kako materijalnih, tako i intelektualnih, dovelo je do propadanja nauke u nas.
       Nije teško videti razloge egzodusa našeg najkvalitetnijeg naučnog kadra. Prvi je opšti svetski trend odliva mozgova, koji zahvata i mnogo naučno razvijenije zemlje. Daleko najsnažniji centar atrakcije su, naravno, SAD, opet iz poznatih razloga. Iz istog razloga naučnim gastarbajterima je i najteže da u ovoj "obećanoj zemlji" nađu stalno zaposlenje u svojoj struci, za razliku od drugih atraktivnih zemalja, kao što su Kanada, Australija... Drugi uzrok egzodusa iz Srbije, koji je početkom 90-ih uzeo masovne razmere jesu drastične promene u političko-ekonomskim prilikama u zemlji. No, sama masovnost ovog egzodusa nije najkrucijalniji aspekt devastacije naše nauke.
       Sa izuzecima onih koji su iz ličnih ili tehničkih razloga morali da ostanu u zemlji, zaostali deo naše naučne inteligencije predstavlja donji deo ranije naučne piramide. Kada pogledamo laboratorije u našim naučnim institutima, odnosno univerzitetima, vidimo da su ranije najuspešnije praktično ispražnjene, dok su najslabije ostale "u punom sastavu". To se sve, naravno, odrazilo i na kvalitet naučnih projekata, kao i na sastav i kvalitet onog dela naučnog establišmenta koji je rukovodio "naučnom politikom". Stvorena je tzv. inverzna populacija, vladavina osrednjosti najblaže rečeno, što nije moglo da se u povratnoj sprezi ne odrazi na dalje snižavanje nivoa naučne produkcije, kako po kvantitetu, tako i kvalitativno.
       Naša naučna dijaspora je u velikoj meri doprinela da se stanje u nauci kod nas koliko-toliko održi na nekom nivou. Ovo važi i za period pre (zvaničnih) sankcija, a pogotovo za vreme četvorogodišnje blokade. Pomoć koju su naše laboratorije dobijale od kolega iz SAD, Francuske, Nemačke itd., u vidu časopisa, knjiga, delova opreme, omogućavanja učešća na međunarodnim konferencijama, ne može se preceniti. Bilo je i takvih, naravno, koji su zaboravili na svoju bivšu sredinu, ali je većina ostala privržena zemlji, koja im je, na kraju krajeva, i pružila uslove da se afirmišu u novoj sredini.
       Druga faza treba da obuhvati, između ostalog, i angažovanje "našeg življa", rasutog po svetu. NJih treba vrbovati (makar putem informisanja o novonastaloj situaciji), ali ih ne treba "vući za rukav". Mnogo je važnije da se stvore uslovi za naučno-istraživački rad u zemlji, što će samo po sebi da počne da privlači našu dijasporu (i to ne samo u nauci). Kako inkorporirati povratnike, delikatan je problem, naravno. NJihovu reintegraciju ne treba tretirati ni kao "povratak bludnog sina", ali ni kao "manu s neba". Prvo bi bilo kontraproduktivno, drugo nepotrebno, pa i rizično.
       Najzad, nešto o trećoj fazi "oporavka", tj. nešto o srednjoročnoj budućnosti. Mi se možemo smatrati delom evropske civilizacije, odnosno učesnikom u svetskoj nauci, onda kada razmena naučnog iskustva, a pre svega naučnika, postane obostrana, dvosmerna. Samo ona zemlja u koju dolaze intelektualci iz inostranstva, ali ne samo u kraće posete, već bar na nekoliko godina, ako ne i za stalno, može da računa da je postala punopravni član međunarodne zajednice. O toj fazi, naravno, danas možemo samo da sanjamo. U prvoj etapi, međutim, trebalo bi praviti aranžmane sa međunarodnim institucijama, na bazi sufinansiranja. U odsustvu realnih primanja kod nas, uz nepostojanje tržišta stanova..., ne može se očekivati dolazak stručnjaka, čak ni onih srednje kategorije. Ali se moramo zalagati za to, jer bez stvarnog reciprociteta u odnosima sa spoljašnjim svetom, svaka druga opcija je "put u kolonijalizam", u svakom smislu. U tom kontekstu, naši "povratnici" mogu se shvatiti kao "probni balon".
      
       (Autor je naučni savetnik Instituta za fiziku, Zemun)