Dva meseca pre nego što će biti ubijen vlasnik "Dnevnog telegrafa" Slavko Ćuruvija, ispričao je na jednoj tribini priču o tome kako su posle neuspelog izleta Bogoljuba Karića u politiku izglađeni odnosi između njega i Slobodana Miloševića i kako je ovaj "biznismen" postao ministar zadužen za privatizaciju u vladi Mirka Marjanovića. Čim je Milošević osetio da se Bogi, što bi naš narod rekao, "gica", počeo je da mu otkazuje ne samo korišćenje frekvencija po Srbiji, već i da mu uništava poslove koje ova "kompanija" ima po Rusiji. Tada je Dragomir Karić, koji vodi poslove u Rusiji, pozvao Bogoljuba i zavapio: "Brate, šta to uradi? Uzmi teglu mamine zimnice, idi kod Slobe i gužvaj kapu." Pokušavam da zamislim sliku Bogoljuba koji pognute glave moli za oproštaj. Šta se posle toga događalo, manje-više svi znamo, ali ovo što danas gledamo na televiziji po kojoj je valjda i ova rubrika dobila ime, nije ništa drugo do repriza "gužvanja kape". Samo što sada neko drugi jede maminu zimnicu.
       Ne ulazeći u kvalitet zimnice, teško mi je da prihvatim kao tekovinu "demokratskih promena" zadržavanje pozicije koju ova televizija ima na medijskoj sceni Srbije. Svi oni koji su uvereni da profesionalni program može da uređuje neko ko je istovremeno i medijski savetnik saveznog predsednika, samo su korak iza onih koji čitaju "Zonu sumraka" i prate sagu o detetu sa krilima iz Bratunca.
       Po ko zna koji put poslednjih meseci ova televizija otvara oči. Doniraju se pare za porodilište da bi se postavio antenski stub u centru grada. Kupuju se stara, nova i polovna lica. Te ljude možda i ne treba da zanima poreklo para kojima će biti plaćane njihove usluge, ali teško da bi i njujorški "plavci" odoleli iskušenju da pročešljaju poslovne knjige Bogoljubove imperije. LJudi iz ove kompanije poslednjih nedelja sa ponosom ističu da su inspektori "novih" vlasti već to uradili i da ništa nisu pronašli. Od njih se drugačije izjave nisu ni mogle očekivati, ali ono što brine, jeste zaštitnički odnos koji te iste vlasti imaju prema novom licu stare televizije. One kao da ne shvataju da se novcem može kupiti sve, uključujući i naklonost vlasti, izuzev jednog - poverenja gledalaca. A poverenje gledalaca za neku televiziju je isto što i poverenje građana u neku političku stranku. Braća Karić zato mogu imati televiziju samo u zemlji u kojoj političari ne vode računa o svojim biračima. Kud baš mi da se zadesimo u jednoj takvoj? Ali, ovo je rubrika o televiziji, a ne o politici, zar ne?
       Najveći problem BK televizije, nastao kao posledica dugogodišeg 'oću-neću sa Miloševićem, jeste upravo taj što sva ta lica iz Telefakta nemaju više ni trunke kredibiliteta. Oni koji sada vode BK televiziju previđaju upravo tu činjenicu. Ne pomažu ni nova šminka, frizura, diskretniji dekolte... Suština je u samom pristupu, a on se svodi na osnovnu dilemu novinarstva u nas: služiti političarima ili gledaocima. Braća Karić uz pomoć svojih, predsednikovih ili ko zna čijih savetnika, opredelili su se za ovo prvo i tu pomoći nema. Sve što sada gledamo, jeste jedno veliko pranje. Para ili savesti - svejedno. Jedno novo "gužvanje kape" koje bi se moglo svesti na grafit koji je nedavno osvanuo u centru Beograda a koji glasi: "Pomozite žrtvama režima - Karićima." Oni koji se sada bave budućnošću medija, čast izuzecima, kao da zaista misle da "istina piše na zidu".
       Ako vas zanima šta se dešava sa krilatim detetom - pitajte ih. Sigurno znaju odgovor.
      
       DUŠAN MAŠIĆ