Državna televizija treba da bude tako intonirana da se u politici ide ka smirivanju strasti, da se stvari okrenu ka nekom ekonomskom boljitku i edukovanju ljudi da svaki građanin mora postati odgovoran za svoje postupke... Televizija ne treba da bude odbrambeni štit za vladu

      Dejan Mijač, reditelj, uskoro će se naći na mestu predsednika Upravnog odbora Radio-televizije Srbije (čeka se samo zvanično okončanje procedure).
       Odluku da prihvati ovu funkciju doneo je, kako kaže, posle dosta dvoumljenja, ali "pošto je rečeno da će se u tom odboru naći vanpartijske ličnosti, ljudi iz raznih oblasti, pre svega iz kulture, neka vrsta 'dobronamernih amatera', osetio sam se sposobnim da u tome učestvujem. Naravno, od mene ne treba očekivati da budem neki kolovođa."
      
       RTS trenutno grca u problemima i još se ne zna kako će se sve rešiti. Znate li u šta ulazite?
       - Ne znam u šta ulazim, ali znam šta ne volim, a šta sam voleo kada sam bio privrženiji gledanju. To unosim kao svoj miraz u sve ovo što sleduje...
       Osamdesetih godina našla se na tapetu jedna predstava koju sam režirao, a i ja kao ličnost, po mom osećanju, ni kriv ni dužan. U tu svrhu upotrebljene su mnoge televizije, a naročito TV Beograd i Novi Sad. Četiri meseca kad god uključim televizor, čuo sam čuda i pokora, a u stvari niko se nije bavio predstavom nego su je koristili kao povod za međusobne svađe i obračune. Raspravljalo je čak i Predsedništvo CK Jugoslavije. Bio bih najsrećniji da me čak nisu ni branili, a ni napadali... Ne volim da televizija bude u rukama bilo koga ko to koristi u svoje političke svrhe. Ne bih voleo da opet gledam svađe i proganjanja na televiziji jer je to, kako me moje gorko iskustvo uči, uvod u klanje. Hteo bih da to zauvek stane.
       Imam dobru volju za ovo čega sam se prihvatio, mada ne znam da li imam snage da preuzmem obavezu koja me očekuje i još ne znam obim zadatka. Ukoliko ocenim da nisam taj, mirno to neću biti...
      
       Pokazalo se da DOS nije usaglašen kada su u pitanju mediji. Mislite li da vlast neće vršiti nikakve pritiske?
       - DOS je jedan konglomerat i baš zato što je tako širok spektar, doživljavam ga kao prihvatljiv. Takav spektar bio bi moguć i u nekoj ozbiljnoj partiji, u nekoj zemlji u kojoj su mirne prilike, da ima levo orijentisano krilo, desno i centar, a nastupa zajednički, pa konsenzusom ili bilo kako donosi rešenja oko stvari koje su obavezujuće za sve. Gibanja unutar jedne takve partije dešavaju se tako da je čas u većini levo krilo, čas desno, zavisno od prilika.
       Pobeda DOS-a pokazuje da je narod to prihvatio kao neki "narodni front", u kome uske političke interese treba utopiti u odnosu na glavi pravac. Taj pravac je bio vidljiv i konkretan i bilo je lako pogoditi ga, a sada je najvažnija strategija na bolje i teže je držati objedinjen taj front. Svako hoće da istera svoj program, a bogami često i kapric, pod firmom "mi smo to obećali svojim biračima", možda im treba reći "opomenite se, birači su glasali za sve, budite sigurni, svako od vas pojedinačno, da većina nije za vas".
       Nisam raspoložen da podržavam bilo čiju obest ili samovlast. Državna televizija treba da bude tako intonirana da se u politci ide ka smirivanju strasti, da se stvari okrenu ka nekom ekonomskom boljitku i edukovanju ljudi da svaki građanin mora postati odgovoran za svoje postupke... Televizija ne treba da bude odbrambeni štit za vladu, nego značajan monitor preko koga će običan čovek transparentno moći da vidi i razume poslove i probleme sa kojima se susreće vlast...
      
       Mislite li da će se to lako postići sa RTS-om koji nasleđujete?
       - Nije u pitanju velika filozofija. Ništa bolje ne uspeva od uspeha. U pozorištu je dovoljna jedna sezona sa dve izvanredne, četiri odlične i dve osrednje predstave. Da biste to postigli, postoje osnovni parametri: dovoljno para, dobar reditelj, sjajan tekst, odlični glumci, dovoljno vremena, znači opipljivi i realni uslovi. Osećam da je tako i na televiziji: najbolje na odgovarajuća mesta, ako vlada hoće ozbiljnu televiziju, a ne koješta. Ako jedan uslov nije ispunjen, ako, recimo, nema para, nema ni televizije.
       Naravno, ako hoćemo nacionalnu televiziju, prvo treba da vidimo šta nam je država, kolika je, šta su nam prioriteti, šta nacionalne vrednosti... Trenutno vlada smušeno stanje u kome nije najveći problem besparica, nego gubitak svakog razumnog koncepta za budućnost, da se uspostavi to odakle ćemo početi..
      
       Pratite li program RTS-a?
       - Počeo sam da obraćam pažnju tek poslednjih pet-šest dana, po službenoj dužnosti. To je televizija koja me je odvikla od gledanja televizije. Bili su poluga bivše vlasti, najopipljivija, najočiglednija, najodvratnija. Davno sam prestao da gledam, prvo informativne emisije, pa sve ostalo. Bilo je to more floskula koje su poslužile za podgrevanje srdžbe, koja je bila osnovni eksponent kolektivnog ludila. Nikako nije valjalo.
       Sada vidim da pretežu informativne emisije, panel diskusije, intervjui, sportski prenosi, poneki film, retka serija, nostalgično ponavljaju ono što je bilo lepo i valjda pokazuju nešto što treba prestići. Nisam primetio da je televizija sada blokirana, kako to tvrdi opozicija, niti da ima tendenciju ka harangi, dezavuisanju bilo koga... Drago mi je kada se pojavi, recimo, socijalista Uroš Šuvaković, koji mi je inače antipatičan, ali uspe da postigne toliko autogolova, da ga prosto treba što češće puštati...
      
       IVANA JANKOVIĆ