Rušenje monumentalnih kipova Bude u Bamijanu, započeli su engleski artiljerci u 19. veku, jer, navodno, nisu znali šta oni predstavljaju. Dovršili su ga islamski fundamentalisti savršeno svesni onoga što čine

      Poslednje utočište drevne budističke civilizacije u današnjem Avganistanu, pokrajina Bamijan, za nepuna dva meseca poprimila je izgled i odlike ostatka ove očajne zemlje. Nekada karavanska postaja čuvenog "puta svile", na kojoj su pre oko 1 800 godina u stenama uklesane dve najveće statue Bude na svetu (37,5 i 53 metra visoke), deo je tla na kome se prvi put sjedinjavaju uticaji Evrope i Azije i intenzivno se razvija sve do pojave islama u 9. veku. To mesto je stolećima unazad okupljalo hodočasnike, kasnije turiste, a 60-ih godina 20. veka i komune hipika sa Zapada. Pre dva meseca zatvoreno je za posetioce. Ispostavilo se, zauvek.
      
       Idoli na nišanu
       Najpre je lokalno stanovništvo evakuisano zbog oružanih sukoba talibanske milicije i snaga sve slabijeg Ujedinjenog fronta opozicije, generala Ahmeda šah Masuda, koji trenutno kontroliše manje od 10 odsto ukupne teritorije Avganistana. Kako ta događanja, kao ni likvidacija 170 civila šiitskih muslimana (talibani pripadaju sunitima) u gradu Jakaolang, nisu naročito uznemirila svetsku javnost, vrhovni lider talibana, mula Muhamed Omar, pronašao je efikasniji način da ukaže na prisustvo i značaj "boraca za najčistiju islamsku državu". Početkom marta izdao je naređenje da se uništi celokupno kulturno nasleđe budizma u Avganistanu, uključujući i kipove u Bamijanu. Povod je "čišćenje Avganistana od lažnih idola i božanstava prikazanih u ljudskom obliku, što je protivno učenju islama". Time je nagovestio nastavak kulturnog genocida koji je pre ravno hiljadu godina na istom prostoru započeo sultan Omar od Gaznija, rušeći nemuslimanske spomenike.
       Najveći budistički centri, Nepal (gde se pre 2 600 godina rodio Buda), Sri Lanka i Tajland, koje je najava svetogrđa najviše zabrinula, očajnički su apelovali na međunarodnu zajednicu da "nešto preduzme". Usledili su protesti vlada i kulturnih organizacija sa svih kontinenata, mada, samo verbalni.
       Premijer Indije, Atal Behari Vadžpaji, izrazio je spremnost svoje države da organizuje transport relikvija na svoju teritoriju, gde bi ih sačuvala za čitavo čovečanstvo, a uz naznaku da su one blago avganistanskog naroda. Slične inicijative potekle su i iz UN. Međutim, talibani nisu spremni za kompromise. Odmah nakon prvih pretnji, razoreno je oko dvadeset drvenih i glinenih skulptura u Heratu, Gazniju, Kabulu i DŽalalabadu, a između pet i šest hiljada manjih statua i ikona iz vitrina muzeja širom zemlje našlo se na zgarištu. Kako se vatra približavala skulpturama u Bamijanu, rasle su i tenzije, pa su se protestima pridružili - kairski muftija, šeik Naser Fari Vasel, veliki autoritet među muslimanima sunitima, zatim, Organizacija islamske konferencije (OIC), pa i vlada Pakistana koji, sa Saudijskom Arabijom i Ujedinjenim Arapskim Emiratima, čini usamljenu trojku koja priznaje vladu talibana.      
       Poslednja nada da talibani pretnjama samo žele da iznude neki politički ustupak, ili da ucenom ili, pak, prodajom statua dođu do novca, izgubljena je pošto su na ponude Asocijacije 175 muzeja umetnosti iz SAD, Kanade i Meksika da otkupe antikvitete koje odobri vlada u Kabulu, odgovorili napadom na idole u Bamijanu.
       Tek što se posle prethodne evakuacije vratilo u ono što je ostalo od njegovih domova, lokalno stanovništvo ponovo je bilo prinuđeno da se privremeno iseli. Talibani su najpre minirali noge obeju skulptura, a potom ih besomučno gađali iz minobacača, tenkova, pušaka i pištolja, te u tom, prvom, naletu uništili po četvrtinu obe figure.
       Budisti, pogotovo oni iz susednih zemalja, izgubili su strpljenje. Već narednog dana u nekoliko velikih gradova u Indiji organizovali su proteste, na kojima su simbolično spaljivali slike mule Omara, a ispred zgrade predstavništva UN u NJu Delhiju zapaljen je i jedan primerak muslimanske svete knjige Kurana. Okupljena masa skandirala je: "Zapalićemo i Meku i Medinu" a vođa protesta, Om Prakas Singal, izjavio je da talibani ne pripadaju ljudskom društvu, te da sa njima treba postupati kao sa besnim psima. Ocena pojedinih medija da ova reakcija nije ništa drugo do primitivni ispad ekstremne desnice, krajnje je licemerna. Međutim, činjenica je da je ona indikator promene karaktera budizma, s obzirom na to da budisti nikada pre nisu odgovarali jezikom nasilja. Na protestima u Indiji, prvi put su viđeni budistički monasi kako mašu gorućim slikama džamija i uzvikuju parole u masi, pozivajući na rušenje džamije DŽamu Masdžid, najveće u zemlji.
      
       Zakasneli Anan
       Sve informacije o predmetima i postupcima sistematskog uništavanja budističkih relikvija, davao je šef diplomatije u vladi talibana, Vakil Ahmed Mutavakil, koji je na konferencijama za novinare sa sadističkim ushićenjem govorio o "svetom zadatku" koji "narod Avganistana izvršava vođen zdravim razumom". Međutim, Mutavakilova saopštenja nisu bila potkrepljena foto ili video- zapisom, jer, nikakvim posmatračima, a kamoli snimateljima nije bio dozvoljen pristup.
       Nedostatak slike dozvoljavao je nepopravljivim optimistima da se nadaju da "nije još sve gotovo" ili da "talibanski zvaničnici možda spekulišu dezinformacijama". Ipak, "danas (u nedelju) je i poslednji fragment kipova u Bamijanu razoren", rekao je Kofi Anan, generalni sekretar UN, nakon susreta sa Mutavakilom u Islamabadu, prestonici Pakistana. Za odgovor na pitanje zašto je do tog susreta došlo tek deset dana od početka uništavanja antikviteta, svetska javnost će, po svoj prilici, ostati uskraćena.
      
       RADOSAV MIKIĆ