NAZIV: Sin zemlje
AUTOR: Vojislav Karanović
IZDAVAČ: SKZ, Beograd 2000.

      Bogdan A. Popović
      
       Poetička stanovišta Vojislava Karanovića (1961) viđena su u tradiciji preobraženog moderniteta i, nešto diferenciranije, kao primerno transsimbolistička. Za novinsku se rubriku podsticajnija čini jedna iz opštih izvedena i konkretizovana odredba. Tihomir Brajović, naime, drži da Karanović uznosi "evokativnu moć" jezika - i poezije, dakako - i, u isti mah je, "raskrivajući njene uslovnosti", dovodi u pitanje. Posredi je, veli, problematična pesnikova pozicija... Protivrečna je, konfliktna i dramatična rečena pozicija i u novoj, petoj pesnikovoj zbirci, ali smera kakvom-takvom razrešenju. Smirenju, ako hoćemo.
       Jedna od prvih pesama u zbirci počinje stihovima "Mora se krenuti od malog/ I neznatnog". Očigledno je, dakle, da Karanovićeva poetička načela nalažu okretanje "detaljima", nijansama i "pojedinostima", "stvarima" u spoljašnjem svetu, koliko i u lirskom subjektu. Pitanje o razlozima okretanja može da se postavi - najverovatnije su u obezvređenim idealima, obesmišljenim epohalnim idejama i planovima, potrošenim velikim temama - ali ono nije odlučujuće. Naprosto zato što se minimalizacija tema ispoljava kao otkrivanje zgusnutog života koji u delovima, u česticama čak, pulsira podjednakom snagom kao i u celini. Na delu je, pri svemu, integrativni, oblikotvorni postupak koji rezultira koncepcijski "zatvorenim" pesmama izvanrednog lirskog i meditativnog napona. Ako je do evokativne moći pesničkog jezika, ona je nesporna. Presudno je, međutim, pitanje: da li poezija, realizovana u skladu sa ovakvim poetičkim stavovima, u stvarnosti potvrđuje delotvornost? Pesme su "apstraktne,/Hladne" - konstatuje Karanović - "U pesmama život/ Ne treperi, čak ni kao list/ U herbarijumu"! Zašto?
       U dobro znanim egzistencijalnim okolnostima, stvaralac pesme (humana jedinka, podjednako) neizbežno biva "pometen", "zbunjen", "nesiguran". Ustrojstvo sveta i neumitni zakoni prirode nisu nam naklonjeni: čovekova misao je trošna, prolaznosti i ništavilu podložna poput "prošlogodišnjeg lišća". Pesma, najzad, ma koliko krčila u "prašumi nenapisanog", nije drugo do "život preveden u reči". Kako je život samosvojan, čudo kome dokazi nisu potrebni, književnost koja pronalazi dokaze da je "čudesan i neobjašnjiv" nije osobito svrhovita... Čemu onda istrajavanje na stihovima? Vidove protivstavljanja bezizlazu i besmislu - konfliktnost i dramatičnost se stvaralački tako oživotvoruju - teško je u ovoj zbirci prevideti. Uočavamo ih u mnogim pesmama koje, grupisane u tri ciklusa, funkcionišu autonomno, ali i međusobnim odnosima, pa i kontekstom.
       Postupno se povezujući, zbirku Sin zemlje zapravo premrežuju argumenti u prilog smislenosti bivstvovanja i pevanja: ljubav, snovi, svetlost, "trenuci ozarenja", radost. Da i ne govorimo o duši čiji jedan titraj, "makar učinjen/tek u inat ništavilu", opravdava naše postojanje i delanje. O "ljudskom licu" koje je uslov da sve u okruženju postane vidljivije... U tom je kontekstu i smirenje protivurečnosti imanentnih pesničkom činu. Ako i nije život po sebi, i nije sredstvo kojim tragičnu realnost možemo prevladati, poezija je izvesno pojava u nizu ravnopravnih. Svedena na realnu meru, ona je mogućnost kratkotrajnog utočišta i zaborava, način solidarisanja sa "izgubljenima" i "zalutalima". Poezija je "izmišljena reka", (ne)stvarna koliko i ostali sadržaji zadanog nam života. I, na kraju, krunski argument koji ne mora biti, i nije, samo Karanovićev: nema opasnosti da će poetsko tkanje ostati nedovršeno, "Neko će/ Već ispušteni deo niti/Prihvatiti". Poezija je nasušna, tokom milenijuma zadovoljavana, potreba čovekovog duha.
       Karanovićevo pevanje je, u procenama generacijskih kritičara, rangirano manje-više usaglašeno, veoma visoko. Kad je reč o pesnicima koji su se afirmisali tokom devedesetih - i najviše. Peta pesnikova zbirka potvrđuje razložnost ovakvog vrednovanja. Ona svedoči da iz "problematične pozicije" može nastati lirika najvišeg reda. Tačnim se pokazalo mišljenje Mihajla Pantića da je, u Karanovićevom stvaranju, eksperimentalnu fazu, fazu suprotstavljanja tradicionalnim poetikama, smenilo "otopljavanje poetskog glasa". Stvaralačko sazrevanje, dodajmo, alternativu teško da može imati.