NASLOV: Putujuće pozorište Šopalović
AUTOR: LJubomir Simović
REDITELJ: Kokan Mladenović
POZORIŠTE: Narodno pozorište

      Vladimir Stamenković
      
       Kao i u dve ili tri prilike do sada, kada je, postižući lepe rezultate, originalno interpretirao dela naših vrhunskih savremenih dramatičara, reditelj Kokan Mladenović je pokušao da i Simovićevo dramsko remek-delo "Putujuće pozorište Šopalović" postavi na scenu na nov način, čak da ga unekoliko i aktuelizuje.
       To je reditelja navelo da izvrši i određene dramaturške intervencije u drami o grupi glumaca, koja, u potrazi za korom hleba, dolazi na početku prošlog svetskog rata u neko malo mesto u Srbiji, gde surova stvarnost okupacije uveliko nadilazi njihovu otrcanu umetnost i ličnu promašenost. Osim skraćivanja teksta, ne baš uvek umesnog, jer su brisane i neke bitne rečenice, one koje poetski senče radnju, Kokan Mladenović je, recimo, uveo u zbivanja i dva nova lica, od kojih je jedno samo preimenovano iz nemačkog oficira u našeg okružnog načelnika, a drugo ima ulogu aktivnog učesnika mada ne izgovara nijednu reč na pozornici. Tako je radnja još više svučena u balkansko blato, naglašena je sličnost između događaja u građanskom ratu, koji je još koliko do juče besneo oko nas, i onoga što je prikazano u Simovićevom komadu, u kojem je opisan sličan sukob u našem prostoru od pre više od pola stoleća.
       Ali, druga izmena je neuporedivo značajnija, umnogome je odredila i prilaz Simovićevoj priči i karakter predstave u celini. Naime, u devetoj slici komada istovremeno ginu i dželat i žrtva, jer glavni junak, jedan glumački zanesenjak, ubija drvenim mačem, pozorišnim rekvizitom, opakog policijskog agenta. A u sledećoj, i završnoj, predsmrtno glumčevo zaveštanje da njegova mumificirana glava jednom u budućnosti bude Jorikova lobanja, zalog njegovog vaskrsenja kroz umetnost, zamenjeno je Hamletovim uputstvom glumcima uoči predstave u Helsinoru o tome kako mora da izgleda uspelo, dobro pozorište.
       Te promene, koje u zbivanja unose površnu ironiju i nametljivu metaforičnost, u stvari obesnažuju tragediju, koja se u stvarnosti - čiji prikaz u komadu nije, a u predstavi jeste grubo relativizovan - ipak odigrala. Ona sugerišu i nešto drugo: da je reditelj pre svega želeo da raspravlja o suštini pozorišta, o njegovom mestu u društvu u kojem ono nije ni potrebno ni neophodno. U osnovi, on je hteo da kaže da je pozorište u odnosu na život prikrivena tautologija, jer pruža samo iluziju, koja je i glavni, supstancijalan sastojak životne stvarnosti, što poziciju teatra čini veoma paradoksalnom. Time je, nesumnjivo, istaknut važan aspekt prikazane drame, ali je i propušteno da se prikaže ono što je za Simovića još značajnije: tragika konkretnog, običnog, kukavnog čoveka, čija je egzistencija apsurdna, zapravo jedna velika ontološka tajna.
       U isto vreme, predstava ima i druge nedostatke. Ona sledi i stil i duh stare, kanonske tragikomedije, u kojoj su u ozbiljan zaplet umetnute komične epizode, umesto da se uklapa, kako zahteva Simovićev komad, u modernu verziju te dramske vrste, koja počiva na neprestanom slivanju tragičnog u komično, i obratno. Zatim, likovi uključeni u radnju, pa i oni glavni, gde spadaju Sofija (Anđelika Simić) i Filip (Mihailo Lađevac), tek su skicirani, a jedino je Drobac (Miodrag Krivokapić) živ, slojevit karakter, pogotovo u drugom delu predstave. Onda, i odnosi među junacima, osobito oni u okviru glumačke trupe, nisu dovoljno složeni, isuviše su tipizirani. I, najzad, većina glumaca govori nerazgovetno i time onemogućava praćenje čak i ogoljenog toka fabule.
       Ostaje, dakle, da žalimo što nije realizovana šansa da se pred novom generacijom pozorišnih gledalaca tačnije interpretira komad "Putujuće pozorište Šopalović", najbolja drama napisana na srpskom jeziku u drugoj polovini XX stoleća.