U Nemačkoj je obeležena stogodišnjica "Budenbrokovih", najznačajnijeg Manovog romana za koji je dobio Nobelovu nagradu

      Nekako u ovo doba, ima tome već ravno sto godina, u prepisci između dvadesetpetogodišnjeg Tomasa Mana i njegovog izdavača, Samjuela Fišera, nazirala se kontroverza. Dok je Manu, koji je prethodno briljantno debitirao u literaturi, bilo po svaku cenu stalo da svoj rukopis, sagu familije Budenbrokovih, integralno objavi (rukopis će izneti 1 105 štampanih stranica), dotle je njegov skeptični a pragmatični izdavač bio uverenja da bi opsežni rukopis valjalo, kako bi tiraž jemčio profit, opsegom bar upoloviti.
       Roman je štampan u onom opsegu koji je Man želeo, no samo u 1 000 primeraka. Godine 1930. broj prodatih izdanja iznosio je 1 000 000 primeraka, a sedamdesetih godina 4 000 000. U rano leto 1900. Tomas Man je okončao, a 1901. objavio svoje prvo i, kao što mnogi drže, najbolje pripovedačko delo - "Budenbrokove", za koje će dobiti Nobelovu nagradu. Gotovo da nema romana u svetskoj književnosti, izuzimajući dakako Dablin u DŽojsovom "Ulisu", u kome je grad u potku romana tako gusto motivaciono spleten kao što je to slučaj sa Manovim "Budenbrokovima" i Libekom.
       Enormni uticaj na Mana je imala filozofija Ničea i Šopenhauera, kao i muzika Riharda Vagnera. Kada Man o muzici govori onda je, gotovo uvek, reč o Vagnerovoj muzici. Literatura je uvek i kompozicija, u kojoj ličnosti i misli, mesta i rekviziti preuzimaju funkciju muzičkih motiva. Odlučujuću ulogu u razvoju pojma umetnosti za Tomasa Mana imao je pojam strukture tj. konstitutivno načelo forme Vagnerove kompozicije. Man pri tom nastoji, prema onome što ga umetnički inspiriše, ironijom i parodijom, uspostaviti distancu, kao exempli causa u "Tristanu".
       Man je u jednom svom poznatom eseju pisao o uticaju Artura Šopenhauera i Riharda Vagnera, o uticaju "etičko-pesimističkom i epsko-muzičkom". Uočljiv je i izvestan paralelitet između Manovih i Šopenhauerovih pogleda. Man pripoveda kao "sveznajući autor" (terminus technicus), te je status njegovog fabuliranja ravan statusu mitova koji imaju transtemporalno zračenje. Time se Man s jedne strane približava Šopenhauerovoj ideji kontemplacije i, s druge, ideji o istoriji koja ne napreduje, već je zacelo ponavljanje invarijantne istorijske supstance. Tom podudarnošću prevaziđen je nivo opštih afiniteta.
       Štimung dekadencije i prve simptome raspada u "Budenbrokovima" najupečatljivije simbolizuje Tomas Budenbrok. NJegova sumnja i isprazni "moral držanja" kao i njegova fizička raslabljenost mogu se najbolje razumeti, u svetlosti Šopenhauerovih teza. "Naše vreme boluje od nemira i žurbe, posustajanja čilosti, a veliki zamor je simptom njene bolesti". Man je docnije, u jednom od svojih briljantnih eseja tvrdio da ga je pozno građanstvo učinilo "analitičarom raspada" u duhu "Šopenhauerovog pesimizma i Vagnerove muzike". Tomas Budenbrok čita Šopenhauerov traktat "O smrti". Smrt je za Šopenhauera sinonim "povratka domu i slobodi".
       Polivalentnost recepcije objašnjava fenomen postojanog uspeha Manovih romana a napose "Budenbrokovih". Oni su prevedeni na 32 jezika. Izložba posvećena stogodišnjici "Budenbrokovih" nakon Libeka je predstavljena u Literaturhaus u Minhenu. Katalog koji je tim povodom objavljen "Die Buddenbrooks - ein Jahrhudndertroman im Buddenbrookshaus", ilustruje Manovu minucioznu akribiju sa kojom je sakupljao i arhivirao dokumentarnu građu za svoj roman.
       O Manu je, izuzimajući Getea, najviše pisano u nemačkoj književnosti. U tom moru bez obala valja istaći dve značajne recentne studije - Hermann Kurzke: "Thomas Mann. Das Leben als Kunstnjerk. Eine Biographie", C.H. Beck, München 2000 i Michael Maar: "Das Blaubartzimmer. Thomas Mann und die Schuld", Suhrkamp, 2000. Manov izdavač, S. Fišer obznanjuje da će na jesen ove godine o "Internacionalnom sajmu knjiga u Frankfurtu", izići prva sveska tzv. velikog frankfurtskog komentarisanog izdanja koje će, bez Manovih "Dnevnika", koji su tek nedavno in toto objavljeni, brojati 58 svezaka.
       O stogodišnjici "Budenbrokovih" se može generalizovati - da nikoji drugi literarni opus ne određuje u toj meri i sa takvom estetičkom superiornošću kanon nemačke, a možda i svetske književnosti u 20. veku, kao što čini epohalno delo Tomasa Mana.
      
       ZORAN ANDRIĆ