"Drama" isterivanja "osam beogradskih profesora" trajala je punih sedam godina. Zanimljivo je uporediti to sa današnjim "čistkama" na Univerzitetu. Samo u Beogradu za poslednje dve godine proterano je, ili je Univerzitet napustilo u znak protesta, 180 saradnika

      Dok su na Zapadu i posebno u Americi biografske knjige o poznatim ličnostima česte, visokotiražne i veoma popularne, kod nas niti imaju takav tretman, niti se uvek pišu s neophodnom književnom akribijom. Uz to su one neretko više spomenik taštini onih kojima se bave nego životopisi zasnovani na pouzdanoj dokumentarnoj podlozi i objektivnoj interpretaciji. Isto se, ili možda i nešto gore, može reći i za autobiografska dela čiji pisci teško odolevaju samoglorifikaciji, naknadnoj pameti, osvetoljubivostima i obračunima.
       Sve ove i slične zamke srećno su i očigledno svesno izbegnute u životnoj priči prof. dr Zage Golubović koju pod naslovom Živeti protiv struje objavljuje Medijska knjižara Krug. Umesto uredničkih komentara i novinarskih napomena, pustimo junakinju ove autobiografske proze, nevelikog obima ali sadržajnog i upečatljivog iskaza, da sama govori o nekim važnim trenucima, ljudima i događajima iz svog života.
       Credo intelektualke: Živela sam doista i živim u izazovno vreme: - nemačka okupcija, zatim oslobođenje i eksperiment sa socijalizmom, propast bivše Jugoslavije i tri krvava rata na ovim prostorima, tri bombardovanja od kojih mi je poslednje bilo najupitnije. Verovatno je i to opredelilo putanju mog života u smislu kontinuirane reakcije na te izazove. Nikad nisam bila po strani, uvučena u svoju ljušturu i indiferentna prema onome što se oko mene događa. Verovatno je i moj temperament tome doprinosio, kao da je u mojim genima upisana crta aktivizma... Važno je stajati uspravno i ne pognuti glavu na prvu zapovest "odozgo"...
       Mladost: Mama, sestra i ja dočekale smo oslobođenje u Obrenovcu (tata je kao trgovački posrednik bio u drugom gradu). U borbama za Obrenovac i Beograd živeli smo u skloništu, gde su snažno odjekivale detonacije, koje sam obnovila u sećanju za vreme NATO bombardovanja Beograda. Imala sam tada 14 godina, ali sam se odmah uključila u rad skojevske organizacije i bila raspoređena na rad u Komandu mesta, u Obrenovcu. Međutim, ubrzo sam prebačena u Okružni komitet SKOJ-a u Valjevu, gde sam sa petnaest godina primljena u partiju...
       "Osam beogradskih profesora": Sedamdesetih godina skupilo se, za mene, mnogo neugodnih događaja. Isterana sam sa Filozofskog fakulteta i zabranjen mi je profesorski rad... Sve to obeležilo je moj život sledeće dve decenije. Počelo je onda kada smo posle 1968. na "crnu listu" stavljeni nas osam profesora Filozofskog fakulteta: Mihailo Marković, LJuba Tadić, ja, Sveta Stojanović, Miladin Životić, Dragoljub Mićunović, Nebojša Popov i Trivo Inđić.
       "Drama" isterivanja "osam beogradskih profesora" trajala je punih sedam godina. Zanimljivo je uporediti to sa današnjim "čistkama" na Univerzitetu. Samo u Beogradu za poslednje dve godine proterano je, ili je Univerzitet napustilo u znak protesta, 180 saradnika. Dekani (profesor Jova Kovačević, profesor Nikola Rot i profesor Sima Ćirković) hrabro su odolevali skoro svakodnevnim pritiscima, ali ih je podržavao celokupni kolektiv (samo je jedan profesor na kraju glasao za naše isključivanje na sednici Veća). Bili smo optuženi kao protivnici socijalizma i samoupravljanja i proglašeni za "moralno-politički nepodobne vaspitače"...
       "Desno skretanje" mojih prijatelja: Krajem osamdesetih bivali su sve otvoreniji sukobi dveju frakcija vladajućih krugova, a kada je pobedio Slobodan Milošević, koji je procenio da treba zaigrati na kartu nacionalizma da bi se osvojila i ojačala vlast, sukobi su otpočeli i u republikama.
       Iz tog vremena sećam se jedne sednice Odbora za zaštitu slobode mišljenja i izražavanja, pri SANU, na čijem je čelu bio Dobrica Ćosić. Taj odbor je branio sve osuđene za "verbalni delikt", između ostalih i Aliju Izetbegovića, i Vojislava Šešelja i Vladimira Šeksa. Na toj sednici, procenjujući situaciju po dolasku S. Miloševića na vlast, nekoliko članova Odbora, pre svih Borislav Mihajlović Mihiz i Matija Bećković, smatrali su da je kucnuo čas za "oslobođenje Srpstva", da je to politika koju vodi Milošević, zbog čega ga treba podržati. U tom duhu predloženo je da se Odbor ukine, jer nam, navodno više neće biti potreban. Jedino odlučnije protivljenje izrazili smo Vesna Pešić i ja. Tada sam rekla: "Plašim se da se varate, možda će nam od sada ovaj Odbor biti još potrebniji." Međutim, Odbor je posle toga prestao da radi.
       Odlučnije svrstavanje mojih prijatelja Mihaila Markovića i LJube Tadića uz nacionalizam osetilo se nešto kasnije. Na jednom skupu u Akademiji, na kojem se raspravljalo o situaciji na Kosovu, Mihailo je zastupao tvrdo nacionalističko stanovište kroz ideju da je od demokratskih procesa primarnije ostvarenje srpskih interesa. Takvom shvatanju oštro smo se suprotstavili Boža Jakšić i ja (objavljeno u "Gledištima", što, naravno, nije pokolebalo Mihaila, koji je već bio na putu da zaplovi vodama Slobodana Miloševića. Ono što me je naročito iznenadilo i zabolelo, bilo je LJubino pristajanje uz nacionalizam, u potpunoj suprotnosti njegovoj knjizi "Da li je nacionalizam naša sudbina?" u kojoj je veoma argumentovano, kao što je uvek činio u svojim raspravama, dokazivao da je nacionalizam pošast protiv koje se demokratske snage moraju odlučno boriti.
       Međutim, nacionalistička euforija je sve više zahvatala kulturnu elitu, što je bilo naročito izraženo u Francuskoj 7. Protestne večeri u Udruženju književnika, koje su dotle imale karakter borbe za slobodu mišljenja i reči, na primer, povodom osude Gojka Đoga zbog poeme "Vunena vremena", pretvorile su se u šovinističku hajku protiv Albanaca na Kosovu. Srpski intelektualci nisu videli ili nisu hteli da shvate, da su i sa srpske i sa albanske strane posredi dva ekstremna stanovišta - o borbi za dominaciju, kako je to i objavljeno u knjizi "Kosovski čvor", koju je priredio Nebojša Popov, nastaloj na osnovu nekoliko zajedničkih skupova grupe srpskih i albanskih intelektualaca.
       Gde god da sam bila u inostranstvu, zajednički prijatelji su me pitali da objasnim "Slučaj Mihaila Markovića", koji je od "praksisovca" postao zapaženi nacionalista i jedno vreme ideolog SPS-a. Nisam mogla da im dam nikakav odgovor.
       Kad povučem crtu: Imala sam veoma intenzivan i ispunjen život: zanimljivo i srećno detinjstvo; celog života radila ono što volim i bila sam u prilici da biram zanimanje, mnogo sam putovala i upoznala različite kulture i ljude, stekla prijatelje u mnogim zemljama; bila u žiži društvenih zbivanja još od skojevskih dana 1944. do "disidentskog perioda" u bivšoj i sadašnjoj Jugoslaviji. Ni moj emocionalni život nije bio obojen frustracijom, kao što su mnogi skloni da zaključe, verujući da sam hladna i previše racionalna osoba) "muške pameti")...
       Skoro ništa od svega što sam doživela ne bih volela da oduzmem i kažem "ne povratilo se". Osim ličnih-porodičnih tragedija..., kao i tragičnih devedesetih godina. Brutalni ratovi u bivšoj Jugoslaviji i besmisleni ishod NATO bombardovanja pretili su da potpuno obezvrede moj celokupni dotadašnji život i rad. Nikad se kao tada nism osećala bespomoćna i izbačena iz koloseka. Euforija razbesnelog nacionalizma i zaslepljena mržnja među susedima i narodima, rasparčale su lepu i raznoliku zemlju na geta izolovanih feuda novostvorenih državica. Ali život koji je zavisio od mene i kojim sam ja upravljala, opet bih ponovila bez mnogo dvoumljenja.
      
       Priredio: SAVA DAUTOVIĆ