Pustošeće čistunstvo lišilo je svet divnih Budinih statua. Da li je tu kraj?

      Zabeležen je prvi datum za buduću istoriju ludila dvadeset prvog veka. To je 9. mart 2001. godine, dan kada su, po nalogu avganistanskog verskog poglavara mule Muhameda Omara, u Bamijanu srušene dve kolosalne statue Gautame Bude, stare hiljadu i po godina. Reč ludilo čini se odveć laka da označi veličinu zločina koji je u toj divnoj, nesrećnoj azijskoj zemlji izvršen nad delom istorijske baštine čitavog čovečanstva. Tim činom, čija brutalnost prelazi meru ljudske mogućnosti razumevanja, svet je izgubio toliko mnogo da više nije isti.
       Možda se nekome čini da je rušenje Budinih statua u Bamijanu samo jedan eksces u poređenju sa spektaklima pomahnitalih sila destrukcije kakvi su bili oni u Aušvicu i Hirošimi. Neko će reći da je to rušenje manji greh od ubistva jednog jedinog čoveka koje se, tog istog dana, desilo negde u Palestini ili na Kosovu. Ne treba se tako zavaravati. Dim eksplozije u Bamijanu razlikuje se od onog koji je sukljao iz odžaka Aušvica samo po mirisu, a od onog što se podigao u nebo iznad Hirošime samo po obliku. Ono što se dimilo, bilo je isto - uništena, u pepeo pretvorena ljudskost.
       U nastalom stanju indignacije izazvane rušenjem drevnih budističkih svetinja izgleda neprilično uzaludno postavljanje pitanja: ko je dao pravo kliki sumanutih fanatika koji su, skrnaveći uzvišena načela sopstvene islamske religije, čineći se veći proroci od Muhameda, uništili ono što pripada čitavom čovečanstvu, što je njegova neotuđiva istorijska, civilizacijska i kulturna baština? Da li ti hominidi što su samo po izgledu slični biću koje se zove čovek, znaju šta su učinili? Pomišljaju li da će ih revolt koji su izazvali u celom svetu stajati skupo, mnogo skupo, isuviše skupo? Zašto su im smetale te stare statue? Zar samo zato što predstavljaju tuđu svetinju? Gde su u Kuranu pročitali da tuđe svetinje treba skrnaviti? Otkud njihov strah od idolopoklonstva pred tim idolima kojima se, tamo kod njih, već vekovima niko nije klanjao? Da li je događaj u Bamijanu znak koji pokazuje šta bi oni uradili i sa drugim svetinjama u svetu kada bi, nekim čudom, duh Proviđenja obuzelo ludilo ravno njihovom i dalo im u ruke vlast nad svetom?
       Da nije toliko užasno i da ne zadaje takav bol u duši svakog prosvešćenog čoveka, delo talibanskih vandala moglo bi da posluži kao opomena za kulturno čovečanstvo. Pitanje je, međutim, da li je dopustivo da to čovečanstvo danas dobija takve opomene i treba li da ih prima od čovekolikih bića takve vrste? Pravo pitanje na koje treba dati odgovor glasi drugačije: može li kulturni svet da nađe načina kako će, ubuduće, sprečiti ovakve blamaže u kojima čitava naša ponosna civilizacija trpi šamare i pljuvanje u samo lice, odozdo, iz taloga najgoreg šljama zaostalog na marginama njegovog pređenog puta?
       Malo je rečeno ako se kaže da su talibanski rušitelji primitivci. To je u ovakvom slučaju eufemizam za ludilo, čega oni nisu dostojni. Reći za njih da su ludaci, uvreda je za nedužne duševne bolesnike. Rušiti spomenike koji čine temelje istorije sveta, a onda reći da je to "njihovo interno religiozno pitanje", nije ponašanje tipično za paranoike. U pitanju je nešto mnogo, mnogo gore. Eksplozija u Bamijanu obelodanila je živu prisutnost one svesti koja u danteovskom smislu reči personifikuje iskonski pojam z l a. Pored tolikih drugih mesta, javilo se ono tamo gde mu se nije bilo nadati, u tkivu kulturnog bića epohe, da se pokaže da ni tu nije prevladano, da nije istisnuto ni iz onog dela u prostoru ljudskosti koje se jedino smatra čistim i svetlim.
       Još jednom, oskrnavljen je čovek, sopstvenom rukom.
       Još jednom se pokazalo da su najveća čudovišta na svetu oni ljudi koji su sigurni da bolje od svih drugih što postoje, "znaju istinu".
       Najstrašnije od svega jeste pomisao da, sudeći po događaju u Bamijanu, zajednica civilizovanog sveta ni danas nema snage ni sredstava da se izbori sa pukom silom zla koje navire iz tame rđave svesti. Ako dosadašnja istorija čovečanstva svojim energijama nije učinila dovoljno da se to zlo dokine, šta tek može da učini čovekova svilena kultura? Zar će onda, pitamo se, biti čudno ako se jednom, možda već sutra, u medijima širom planete čuje vest da su - nečijom sumanutom odlukom, sličnom onoj mule Omara, u ime istog pustošećeg čistunstva koje je svet lišilo divnih Budinih statua iz Bamijana - i naša Gračanica i Dečani minirani, razneseni u paramparčad, nestali u mračnom grotlu elementarnog zla u čijoj tami je nemoguće razlikovati nakazno lice savremene rđave svesti od trule obrazine duha povampirene prošlosti.