Moj gubitak je ulog u pobedu koja dolazi. Već sada građanima Srbije postaje jasno da bez SPO-a nema i ne može biti demontaže Miloševićevog poretka zla

      Prošlog petka, u prepunoj velikoj sali beogradskog Doma omladine, Vuk Drašković je promovisao svoju knjigu "Podsećanja", zbornik najznačajnijih intervjua u kojima je proteklih deset godina objašnjavao svoju borbu protiv vladajućeg režima. Time je lider SPO-a ujedno i obeležio desetu godišnjicu od onog 9. marta 1991. godine kada je Slobodan Milošević bio najviše uzdrman zahvaljujući pre svega tadašnjem neprikosnovenom lideru opozicije Vuku Draškoviću i njegovim pristalicama.
       Dva dana kasnije, u sedištu stranke u Ulici kneza Mihaila, razgovaramo.
      
       Da vas najpre pitam, kako ste?
       - Onako sam kako jedino mogu biti posle svega što je preživela moja porodica, što sam preživeo ja i što je preživela moja stranka.
      
       Kako ste kao čovek koji je ovog 9. marta obeležio i svojom knjigom desetogodišnjicu onog krvavog marta 1991. godine, a u međuvremenu se dogodio 5. oktobar?
       - Posle svega dogodio se 5. oktobar. I nikada ga ne bi bilo bez 9. marta 1991. godine, kao što nikada ne bi pao Berlin i nikada ne bi pao Hitler da nije bilo Moskve, da nije bilo Staljingrada, da nije bilo Kurska i da ne nabrajam dalje. Članstvo Srpskog pokreta obnove i ljudi prekaljeni u prethodnih deset godina borbe, zapravo odlučujuću reč vode i 5. oktobra, mada toga 5. oktobra represivni i ubilački aparat koji se suprotstavio narodu gotovo nije ni postojao.
      
       Na promociji vaše knjige "Podsećanja", čulo se objašnjenje profesora Slobodana Antonića da je 9. mart omogućio taj 5. oktobar između ostalog i zbog činjenice što ste vi uoči 5. oktobra već bili politički pacifikovani, van igre, i praktično je opozicija mogla da prođe bez vas.
       - Rekao bih da je profesor Antonić, koji je sjajan analitičar i koji je veoma često bio nemilosrdan u kritici nekih mojih postupaka pa i moje stranke u proteklom periodu, došao do zaključka koji stoji, ali koji je rezultat saznanja posle bitke. Izgleda da je i Bog bio taj koji je pomogao da serijski ubica i tiranin ode, a da je možda jedini način da ode bio taj način na koji je otišao.
       Posle čuda da me nije ubio na Ibarskoj magistrali, on šalje teroriste u Crnu Goru da me ubiju 15. juna 2000. kako bi na taj način obezbedio sebi pobedu u scenariju koji je sam pisao, u scenariju nasilne kriminalne promene Ustava i raspisivanja neposrednih izbora za predsednika savezne države. Iako preživljavam i atentat u Budvi, Milošević je zaključio da sam izbačen iz izborne utakmice u Srbiji, da će to slomiti SPO, njegovog glavnog protivnika i desetogodišnju moru, a da će ostale u opoziciji lako da porazi. Činjenicu da je SPO bio centralna meta državnog terorizma ostali u opoziciji koriste na nečastan način, izbacujući SPO iz DOS-a i vodeći često i prljaviju kampanju protiv nas od samog režima.
      
       Danas mnogi kažu, rekla bih s pravom, da je Vuk Drašković najveći politički gubitnik u Srbiji, jer posle svega što je uradio za deset godina, na kraju je u Srbiji 18 stranaka izašlo zajedno na izbore i pobedilo, pa je 18 lidera u ovom trenutku na vlasti u Srbiji. Dakle, svi osim Vuka Draškovića?
       - Od osnivanja stranke imali smo pred sobom dva velika programska cilja. Prvi je bio da padne Slobodan Milošević. I drugi je bio da do temelja demontiramo njegov poredak zla i da brzo, odlučno i radikalno Srbiju vratimo njenim, ne samo premiloševićevskim nego i prekomunističkim temeljima i da na tim temeljima, izvornim temeljima naše nacije, naše države - a kada kažem naša država, mislim na Srbiju - naše vere, naše tradicije, stižemo odbeglu budućnost kao članica evropske porodice demokratija, pri čemu bismo naročito težili ka najboljim odnosima sa Sjedinjenim Američkim Državama.
       Da nam nisu bili strateški ciljevi ovi koji jesu ne bismo platili toliku užasnu cenu u ljudskim životima pre 5. oktobra i ne bismo bili meta i režima i mnogih u opoziciji koji su programski bili protiv svih naših opredeljenja, jer su im leve vizije Srbije uvek bile draže. Ne osećam se gubitnikom, već pobednikom, zbog toga što je pao Milošević, a završićemo i drugi deo našeg programa.
      
       Zašto SPO nije odustao od svog predsedničkog kandidata na sep- tembarskim izborima?
       - Zbog naše strateške antimiloševićevske procene da jedan zajednički kandidat nije dovoljan da velikog inkvizitora pobedimo u prvom krugu predsedničkih izbora niti da ga nateramo u drugi krug. Poučeni iskustvom iz 1992. godine, kada je Milan Panić bio jedinstveni kandidat opozicije i kada sam ja u korist Milana Panića povukao svoju predsedničku kandidaturu i kada je Panić izgubio u prvom krugu, verovali smo da Miloševića treba napasti iz nekoliko pravaca, sa nekoliko kolona, sa nekoliko predsed- ničkih kandidata u prvom krugu, ali tako da se on nađe u ulozi Poćoreka na Kolubari 1914. godine, a da drugi krug bude odsudna bitka.
      
       To se očigledno pokazalo pogrešno?
       - To su bile procene i svih ozbiljnih analitičara sve do desetak dana pred izbore, a onda se odjednom pokazalo da se Srbija zanjihala, zanela, da je izbore doživela kao referendumsku atmosferu da se on pobedi već u prvom krugu.
      
       Ipak, pogrešno ste procenili?
       - Od te pogrešne procene, samo smo mi u opoziciji imali štetu, Milošević najveću moguću nesreću, a svi ostali u opoziciji najveći mogući dobitak. Na njenu sramotu, nova vlast svuda progoni SPO, možda i zbog saznanja da bez SPO-a nikada ne bi pao Diktator.
      
       Da, ali vi lično ste izgubili?
       - Taj gubitak je ulog u pobedu koja dolazi. Već sada građanima Srbije postaje jasno da bez SPO-a nema i ne može biti demontaže Miloševićevog poretka zla i da se ništa radikalno u Srbiji ne događa u smeru vraćanja naše države i nacije svojim korenima. Oseća se koliko nedostaje motor tih promena, a to je Srpski pokret obnove.
      
       Na koje promene mislite?
       - Pre svega, nije izvršena demontaža sistema, nisu uhapšeni čelnici Miloševićevog terorističkog režima.
      
       Znači, prvo Milošević?
       - Naravno, jer je užasno licemerje da se sada, tobože u ime legalizma, traži formiranje nekakvih komisija za istinu koje bi trebalo tobože da utvrde da li je bilo ratnih zločina, da li je bilo stotina hiljada mrtvih u Hrvatskoj, u Bosni, da li su poništene velike pobede srpske vojske iz dva balkanska i Prvog svetskog rata i srušena država koja je rezultat tih srpskih žrtava i stradanja, da li su proizvedene stotine hiljada beskućnika i izbeglica i da li je režim Slobodana Miloševića za poslednjih dve-tri godine, otkako je na čelo svojih terorističkih formacija u Službi državne bezbednosti doveo Radomira Markovića, poubijao nekoliko stotina građana Srbije. Tražiti da se formiraju komisije koje će to da utvrde nije ništa drugo nego amnestirati Slobodana Miloševića i njegovu zločinačku politiku. To pored Srpskog pokreta obnove ne bi moglo da prođe.
      
       I šta još?
       - Na unutrašnjem planu brzo, a u skladu sa onim kako je uređena današnja Evropa, bila bi uređena i Srbija. Bila bi sprovedena maksimalna decentralizacija vlasti, tako što bi gotovo sva vlast, izuzev resora spoljne politike, državne odbrane, monetarne centralne politike i sličnih institucija i službi, bila spuštena na opštine i na gradove. I policijska vlast bi bila decentralizovana. Čak i u vreme jednoga Broza, Beograd je imao svoju gradsku policiju. Imali bi je pod nama odmah i Beograd i Kragujevac i Novi Sad i Niš. I opštine bi imale svoje komunalne policije, opštine bi odlučivale suvereno o svemu - o zdravstvu, o školstvu na svojoj teritoriji, o ubiranju poreza. O novcu bi odlučivali oni koji ga i stvaraju.
      
       Kako u tom kontekstu ocenjujete radikalne zahteve za autonomiju u Vojvodini?
       - U Vojvodini ne bi bilo ovih problema, da je na vlasti SPO. Što da Novi Sad nema svoju policiju? Što da Kanjiža nema svoju policiju? Što da Zrenjanin nema i svoju policiju i svoj suvereni budžet? Državi se plaćaju porezi i to porezi koje zaslužuje domaćinska država - za domaćinski policijski aparat, za domaćinsku profesionalnu vojsku, za domaćinski diplomatski servis, a sve ostalo pripada opštinama, gradovima, regijama. Tako je uređena Evropa i zato tako srećno i bogato žive. Ovde se, kao pijani, povode za Miloševićevim poretkom nepodnošljivog centralizma, a pod firmom legalizma, jer se, zaboga, moraju poštovati postojeći zakoni, kao da im neko brani da primene te zakone.
      
       Mislite na Koštuničin legalizam?
       - Mislim na legalizam onih koji pod firmom legalizma brane Miloševićev poredak. Sada čujemo saopštenje Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, čujemo izjave premijera Srbije da su od 5. oktobra pa do formiranja republičke vlade Srbije uništeni mnogi dokazi Službe državne bezbednosti o zločinima nad građanima Srbije, a verovatno i nad građanima Hercegovine, Bosne, Like, Banije, Korduna, Hrvatske. Zašto su uništeni? Pa oni koji su pod firmom legalizma štitili Radomira Markovića i vođstvo Miloševićevog "Sekuritatea" sve te mesece i dali im priliku da uklone tragove mnogih svojih zločina, dužni su da objasne građanima Srbije zašto su to učinili.
       I o kom to legalizmu oni govore? Stvara se mit legalizma koji ne stoji ni na čemu. Prvo, kad je u pitanju davanje alibija Miloševićevim zločincima, to nije legalizam nego je određena vrsta zaštite zločina i zločinaca prethodnog režima. Kada treba sarađivati sa Haškim tribunalom i doneti zakon o obaveznoj saradnji sa Haškim tribunalom, kažu: ne možemo, jer mi mnogo volimo svoj ustav kakav je da je, i dok se on ne promeni, mi naše zakone, kakvi su da su, poštujemo. Čista laž! Ako je to tako, onda su na isti način ti legalisti morali da uhapse Vedrina i Solanu kad su dolazili ovde jer su po Miloševićevoj presudi osuđeni na 20 godina zatvora. Da se razumemo, dobro je što ne poštuju presudu, ali zašto je ne ukinu? Ako štite, u ime legalizma, Radomira Markovića, onda u ime istog legalizma moraju da poštuju i Miloševićeve sudske presude. Ne može: ovo hoću, a ovo neću.
      
       Sve to, protiv čega ste, rade ljudi koji su bili deset godina zajedno s vama na istoj političkoj sceni. Prema tome, mi ne pričamo o nekim drugim ljudima nego o onima sa kojima ste vi u raznim periodima različito sarađivali?
       - Ja samo konstatujem stanje. Nijedno ime neću da spomenem, jer ako bih ga spomenuo, pa se ne bi prepoznali onda bih promašio. A ako ga ne spomenem a prepoznaju se, onda nisam promašio. Pitajte lidere nove vlasti. I za mene se neke stvari događaju protivno mojim očekivanjima, s obzirom upravo na činjenicu zajedničkog druženja sa nekima od njih tokom poslednjih deset godina. Sa nekima nisam mogao da se družim...
      
       Jer nisu postojali na opozicionoj sceni?
       - Nisu postojali kao opozicija, ali su tada postojali kao udarna pesnica Miloševićevog režima protivu mene. Neki koji su sada na vlasti komandovali su armijskim jedinicama kada su tenkovi izašli na ulice Beograda 1991. godine. Čvrsto su stajali uz Miloševića u njegovom ratu u Bosni, u Hrvatskoj, grlili se sa Karadžićem, čvrsto su bili uz Miloševića čak i 1996. i 1997. godine. Prema tome, tu ne mogu da kažem generalno: ja sam bio sa tim ljudima deset godina. Sa nekima sam bio deset godina, slagali smo se u nečemu, u mnogo čemu se nismo slagali kad je u pitanju odnos prema Miloševićevoj politici, ali sa nekima uopšte nisam bio deset godina, nego su oni bili šest, sedam, osam ili devet godina protiv mene. U ime Miloševića i za račun Miloševića. I pitajte njih. Raspravite to sa njima.
      
       Ipak, kao da amnestirate Ameriku od njenog dela odgovornosti. Posle prvobitnog euforičnog oduševljenja, njen odnos prema Srbiji danas liči na onaj odnos koji je imala i prema Miloševiću poslednjih godina. Sve više.
       - Da je učinjeno sve što je moralo da bude učinjeno, a propušteno je, sasvim bi drugačiji odnos Sjedinjenih Američkih Država bio prema Srbiji danas. Postojala je velika nada Amerike, velika nada Evrope da će u Srbiji da dođe do brzih, odlučnih i korenitih promena, brze demontaže Miloševićevog poretka.
       Zašto niko ne objavi da su pre nekoliko meseci, odmah posle 5. oktobra bili prijateljski predlozi i sugestije da se ne samo uhapse komandanti Miloševićevog terorističkog poretka nego da se na čelo policije, sve uz pomoć najvećih stručnjaka Evrope i Amerike, dovedu demokratski opredeljeni ljudi koji nisu ni u čemu bili deo Miloševićevog sistema, da se po istom principu brzo profesionalizuje naša vojska, držeći se standarda profesionalnih armija Evrope i Sjedinjenih Američkih Država.
       Želeo bih da podsećanja napišu svi, a ne samo ja. Pa i naši mediji. Pa da se lepo po redakcijama, nevladinim organizacijama, pa u Otporu, dakle u onim kontrolnim institucijama demokratije, svi malo vrate u prošlo vreme i vide gde je ko bio za vreme Miloševića, ko je duvao u jedra njegovoga ludila, njegovih etničkih čišćenja, njegovih nakaradnih projekata državnih i nacionalnih i da analiziraju gde su ti ljudi sada.
      
       Hoćete li amnestirati SAD i za zbivanja na jugu Srbije?
       - Na jugu Srbije imamo otvoreni albanski terorizam. Preko puta sebe, svoje države, svoje policije, svoje vojske imamo ubice, monstrume, ali ih neko hoće da naziva ekstremnim snagama, Albancima pod oružjem, čine se svi mogući napori da se sa njima nađe neki sporazum i dogovor, da se oni proglase za faktor stabilnosti i mira. Na drugoj strani, istovremeno, sva propagandna oruđa usmerena su prema Crnoj Gori odakle nam nikad u istoriji nije stiglo nijedno zlo, prema onoj Crnoj Gori koja je u istorijskoj tradiciji, svesti, životu srpskoga naroda uvek bila postojana i važna kao i Srbija sama. Šta to znači? Ko to ovde žmuri pred velikom Albanijom, a Crna Gora mu je dušmanin?
      
       Ne žmuri se pred velikom Albanijom nego pred velikom Amerikom?
       - Zašto pred velikom Amerikom? Pa da je Srbija posle 5. oktobra munjevito uradila ono što je morala da uradi zbog sebe a ne zbog Amerike, Amerika bi verovatno danas imala sasvim drugačiji odnos prema samom projektu velike Albanije. Time neću da kažem da Amerika podržava koncept velike Albanije. Nipošto. Ali, hoću da kažem da i nekakvi istorijski i drugi razlozi deluju razočaravajuće po samu Ameriku. Jer, oni pamte. Oni znaju ko im je bio na Balkanu saveznik u Prvom svetskom ratu, u Drugom svetskom ratu. Albanija? Nikad. Srbija? Uvek. Sa američke strane siguran sam da postoji želja da se to tradicionalno prijateljstvo i savezništvo sa Srbijom obnovi, ali, bogami, Amerika to neće obnoviti sa zemljom koja pod noge baca DŽefersonovu deklaraciju na kojoj počiva Amerika. A u toj DŽefersonovoj deklaraciji navedene su vrednosti koje se ne smeju gaziti. Prva vrednost koju država mora da štiti jeste život svojih građana. Druga vrednost koju DŽefersonova deklaracija štiti jeste sloboda tih građana. I treće jeste njihovo suvereno pravo da tragaju za svojom srećom. Čini mi se da nijedno od ovih prava danas u Srbiji nije zagarantovano.
      
       RADMILA STANKOVIĆ