NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Male stvari

Naši ljudi nikada ne posvećuju pažnju malim stvarima, od kojih se živi, ali jako su zabrinuti (naročito žene) da li će se Hilari i Bil razvesti, ili neće

      Jedna priča iz starih vremena govori o našoj srpskoj naravi, koja je uvek bila sklona grandomaniji. Kaže priča da su, krajem četrdesetih, u jednom šumadijskom selu sedeli seljaci ispred zadružnog doma i pili pivo. U to vreme besneo je građanski rat u dalekoj Kini, a oni su baš o tome bistrili mozak. Onda je naišao seoski učitelj i oni su ga upitali šta misli: ko će pobediti - Mao Ce Tung ili Čang Kaj Šek? Učitelj ih je samo pogledao i rekao: Kako bi bilo da se vi prvo umijete?
       I posle Drugog svetskog rata, pažnja je poklanjana samo velikim stvarima: trudbeničkim normama, većim od stahanovskih, nesvrstanoj politici od koje su se i svetskim moćnicima tresle gaće, samoupravljanju na kome nam je zavideo ceo svet. Ta društvena svojina i to samoupravljanje toliko je dalo velike rezultate da ga je, nedavno, ne bez ponosa, pomenuo i sam današnji potpredsednik savezne vlade (zadužen za ekonomiju), rekavši da bismo se, bar jedno vreme, mogli vratiti samoupravljanju, koje i nije bilo tako loše.
       Nama se čini da bi bolje bilo da se vratimo malim stvarima. Govorka se da nas čeka poskupljenje hleba. Hleb je naša osnovna hrana i pravi se od brašna. Poskupljenje hleba povući će, lančanom reakcijom, i poskupljenje svega što prati proizvodnju hleba. Niko se ne buni, niko ne demonstrira, niko ne traži objašnjenja od nadležnih. Naši ljudi nikada ne posvećuju pažnju malim stvarima, od kojih se živi, ali jako su zabrinuti (naročito žene) da li će se Hilari i Bil razvesti, ili neće. Ovaj naslov objavljuju ovdašnje novine, čiji vlasnici znaju šta narod kupuje.
       Novine preko celih strana objavljuju naslove i najavljuju duplo poskupljenje struje. Kirije su odavno gotovo dvostruko poskupele i malo je onih koji gunđaju. A i zašto bi? Naši su ljudi navikli da ne plaćaju ni poreze ni kirije. Ne brine njih kako će država da napuni kasu, jer bez budžeta nema ni ozbiljne države. Ovih dana škole ne rade. Samo se prosvetari bune zbog niskih plata i izgleda da samo oni razmišljaju o tome kako će kupiti skuplji hleb, platiti struju i kirije. Velika ravnodušnost vlada među građanstvom što deca ne idu u školu i jedino se poneki roditelji usude da nešto kažu, protiv prosvetara. I nadležni ministar na njih se ljuti i kaže da para nema i da je za sve kriv komunizam. Možebiti. Krivi su i Turci za mnoge naše muke, ali ne živi se više od kukanja na prošlost, reč je o tome kako da se preživi.
       Vratimo se malim stvarima. U modi su, nekoliko poslednjih meseci, anketni odbori, koji preispituju ponašanje raznih grešnika. Ali, i ovde je reč samo o velikim stvarima, političkim. Bilo bi, možda, dobro, da se formira jedan anketni odbor koji bi izbrojao koliko je u Beogradu šahtova bez poklopca. Oni zjape, zastrašujuće, kao čeljusti ajkula, i velika su opasnost noću. Nije ovde, na prvom mestu, briga za veselu braću, koja se u kasnim satima vraća kući (pijance i Bog čuva), ali da li iko brine za život običnih ljudi, starijih ljudi, i pre svega za sudbinu dece?
       Ovih dana novine su se okomile na pse lutalice. Nisu ni mačke pošteđene. Doktori veterine daju izjave, koje novinari štampaju crnim slovima, da su psi lutalice velika opasnost za ljude, jer su skloni da ljude ujedaju. Niko ne odgovara doktorima veterine da su njihove izjave preterane. Psi i mačke, koje ovde nećemo više zvati lutalicama nego nezavisnim i slobodnim božjim stvorenjima (ne žive od stranih donacija), napadaju ljude samo kad se razbole od besnila. Tada im se mozak pomuti i ne znaju šta rade. Kad su zdravi, ljude iz svoga kraja pozdravljaju mahanjem repa i umiljavanjem, kao prijatelje. Vrlo su ponosni, jer uobražavaju da čuvaju njihove kuće od razbojnika i lopova. E sad, kad bi svaki Beograđanin dao samo deset dinara, skupilo bi se desetak miliona i svi bi psi i mačke dobili vakcinu protiv besnila, mogla bi da se plati i njihova sterilizacija. Tako se radi u svetu.
       Oni koji misle da sve pse treba baciti u krematorijum (za nevine duše) ništa ne znaju o biocenozi, o zajednici živih bića koja vode zajednički život u svojim životnim staništima. U svakom životnom staništu (biotopu) mora da vlada uzajamna ravnoteža, prirodna kombinacija ekoloških uslova. Velikom gradu, kao što je Beograd, potrebno je pedeset hiljada nezavisnih i slobodnih pasa i mačaka, kako nas pacovi i miševi ne bi pojeli, ili kako ne bismo mi njih morali da proždiremo, u borbi za opstanak.
       Iz vlade Srbije stiže dobra vest: uskoro će biti formirano ministarstvo za ekologiju. Nadamo se da će na čelo ministarstva doći pravi ekolog, a ne sedamnaesti lider neke dosovske stranke, koji jedini nije dobio neku funkciju.
       Nije mala stvar, velika je glupost na pomolu: u Mirijevu se, pored dečjeg vrtića, gradi benzinska pumpa. Sa dozvolom! Oni koji vole Tarantinove filmove, znaju da su benzinske pumpe njegov omiljeni rekvizit. Kad ih na početku filma snimi, one do kraja obavezno eksplodiraju. Pre nego što rešimo preševsko pitanje, koje spada u velike stvari, hajde da srušimo tu benzinsku pumpu. Ili, možda, nadležni planiraju da "izmeste" dečji vrtić?
       Ovih dana jedan političar iz Beograda posetio je Sombor. To je televizija prikazala kao veliki događaj. Pomenut je i čuveni arteski bunar. Slikara Milana Konjovića nisu pomenuli ni u snu. A i zašto bi? On se bavio malim stvarima i slikao je, uglavnom, bulke, u životu. Važnija je voda iz arteskog bunara, jer se u njoj i pasulj bolje kuva, a od pasulja se, ne od slika i bulki, živi, pogotovo u vremenima kad je meso skupo.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu