("Oznake i svojina", NIN br. 2619)

      Povodom mog članka u NIN-u (br. 2618) "Nema srpskog zlata", akademik Kosta Mihailović navodi da podaci koje sam u njemu izneo "... ni u čemu ne mogu osporiti ili umanjiti pravo Srbije na povraćaj vrednosti unetog zlata u zajedničku državu...". Zatim navodi: "... pokušava da tvrdnjama da srpsko zlato ne postoji u Bazelu zato što nema zlatnih poluga sa oznakom Kraljevine Srbije, ospori pravo na naknadu njegove vrednosti." I konačno, akademik Mihailović navodi da "niko razuman i iole obavešten nije tvrdio da u Bazelu postoji zlato sa žigovima Kraljevine Srbije", zaključujući da "Jakovljević menja tezu".
       Nije bilo potrebno akademiku Mihailoviću da "... tri puta (da) pročita (m) tekst ...", da ga je prvi put pročitao bona fide. Posle konstatacije o mogućem ranijem postojanju srpskog zlata u Bazelu, moja osnovna poruka je glasila: "Ako bi naknadnim istraživanjem bilo utvrđeno njegovo postojanje, onda bi o ovom zlatu trebalo da se pregovara u Vidsovoj komisiji za deobni bilans...".
       Moj članak u NIN-u imao je za osnovni cilj da podstakne istraživanje postojanja srpskog zlata, koje, ako se dokaže, apsolutno ne može biti predmet deobe sa drugim republikama. Drugorazredni cilj je bio da kroz iznošenje podataka o celokupnom jugoslovenskom monetarnom zlatu, konačno prestanemo sa improvizacijama o njemu. Zato je u NIN-u dat naslov "Nema srpskog zlata", izražavajući smisao napred iznet.
       Pošto je guverner Narodne banke Jugoslavije utvrdio da navodi o postojanju zlata Kraljevine Srbije danas u Bazelu nisu tačni, preduzeti su racionalni koraci usmereni na to da se dođe do deblokiranja zlata u Bazelu i dobijanja znatnih kredita. U tom cilju prihvaćena je podela zlata po kvoti MMF-a, ne odustajući od postavljanja zahteva za naplatu zlata Kraljevine Srbije kada istraživanje i dokazi o postojanju tog zlata budu pravno relevantni.
       Zato sam se obradovao kada sam počeo da čitam osvrt akademika Mihailovića, gde on iznosi moguće dokaze o postojanju srpskog zlata u Bazelu. Ali, kada sam pročitao da akademik ove dokaze šalje NIN-u u cilju polemike, a ne Grupi za deobni bilans savezne vlade i njenom predsedniku prof. D. Mitroviću, koji je akademika Mihailovića zamenio na tom poslu, mogao sam samo da zaključim da sam bio u pravu, kada sam 26. novembra 1993. godine dao ostavku na rad u Grupi za deobni bilans.
       Facta, facta, non verba!
      
      
       DUŠAN JAKOVLJEVIĆ,
       Beograd