("Čije su naše pare?", NIN br. 2618)

      Vojvodini ne treba povratak na oktroisani ustav iz 1974. godine ili neki novi sa separatističkim osnovama. Pokrajina nema potrebu da pored državnog aparata Republike izdržava novu pokrajinsku paradržavnu kamarilu.
       Ova kamarila, sa oko 5 000 novih neproduktivnih kadrova - pravnika, ekonomista, filologa, sa nekoliko stotina šofera, nekoliko hiljada stanova i oko trideset hiljada izdržavanog stanovništva koje ništa ne proizvodi osim papira, našla bi se u Novom Sadu. Da li to Vojvodina može da izdrži, da li ima potrebe?
       Žrtve paradržavne pošasti nikako da shvate istinu da je Vojvodina ruinirana kada su komunisti nametnuli i uspostavili autonomiju pokrajine 1944-1946. godine, kada su neka industrijska preduzeća preseljena u Albaniju, Sloveniju i Hrvatsku, kao da je bila u pitanju ratna reparacija Srbije ovim republikama.
       Autonomaške pokrete u Vojvodini vode Srbi komunisti u prećutnoj ili nesvesnoj koaliciji sa velikomađarskim separatistima. Ti pokreti nisu nikakva borba za napredak Vojvodine nego njeno guranje u katastrofu građanskog rata.
       Nenad Čanak nije Vojvođanin po poreklu a komunista je po vaspitanju, uverenju i delatnosti u bivšem SKJ/SKV. Zato, politički zaostao iz prošlih vremena, komunistički autoritarno nastupa bez osećanja za demokratski odnos i bez uporišta u srpskom narodu zahteva Vojvodinu republiku. Pa baš ako mu je stalo da bude predsednik neke republike, neka ide u Liku, zemlju njegovih predaka. Drug Tito je obećao republiku a to znamo po stihovima: Dok je Tita, biće Lika republika..., pa tamo neka sadi lički kupus i pita gde su pare!
      
       JOVAN PEJIN, arhivski savetnik
       Arhiva Srbije, Beograd