Kapitalizam u koji se vraćamo ima, i u vreme ekonomske globalizacije neke od odlika kojima su nas zastrašivali naši marksistički udžbenici: na svetskom tržištu se stalno ratuje - zbog novca i za novac. A novcem se plaća i definicija čokolade

      Zabrinuti zbog mogućeg novog rata na Balkanu, jedva da primećujemo da se u svetu ratuje i zbog banana, pa - pošto izgleda da život više nikome nije sladak - čak i zbog čokolade. Dok je rat zbog banana, vođen između velikih američkih i evropskih kompanija, uvećao nevolje proizvođača južnog voća u tropima, rat za čokoladu, zvanično okončan prošle godine unutar Evropske unije, ostavio je gorke tragove: ekonomski zastoj i političku nestabilnost u zemljama zapadne Afrike, glavnim svetskim proizvođačima kakaoa. Zatim je usledila kriza kakaoa. Kapitalizam u koji se vraćamo ima, i u vreme ekonomske globalizacije, neke od odlika kojima su nas zastrašivali naši marksistički udžbenici: na svetskom tržištu se stalno ratuje - zbog novca i za novac. A novcem se plaća i definicija čokolade.
       Pre godinu dana Evropski parlament je uspeo, posle sukoba koji je trajao više od četvrt veka - prevashodno između britanskih proizvođača, na jednoj, i francuskih i belgijskih, odnosno kontinentalnih, proizvođača, na drugoj strani - da postigne sporazum o tome šta je čokolada. Britanski fabrikanti su čokoladu pravili sa manje kakaoa, dodajući i druge biljne masnoće, dok su kontinentalni Evropljani tvrdili da se popularni slatkiš pravi jedino od butera kakaoa, bez dodatka drugih biljnih masnoća. Britancima je bilo uskraćeno pravo da svoj, po oceni kontinentalaca, "inferiorniji i manje ukusan proizvod" prodaju na kontinentalnom tržištu pod imenom čokolade. Čak je za takvu čokoladu predloženo i pomalo pežorativno ime: vegelada. Samo ime je trebalo da ljubitelja čokolade odbije od takve poslastice kao gurmana i mesoždera od vegetarijanske hrane.
       Postignut je kompromis: čokolada se može spravljati, uz obavezni buter kakaoa, i sa najviše pet odsto drugih biljnih masnoća. Zvaće se, na tržištu Evropske unije, "porodična mlečna čokolada". Britancima ta oznaka nije smetala: njihova čokolada je jeftinija, jer koristi manje kakaoa nego druge, a prodaje se bez ograničenja na velikom tržištu Evropske unije.
       Za britanski prodor spremili su se i kontinentalci. Svi fabrikanti su nagomilali velike zalihe kakaoa kako bi obezbedili stabilnost cena čokolade. Evropska unija imala je zalihe za šest meseci, a SAD čak za dve godine.
       Nevolje su pogodile zemlje zapadne Afrike - Obalu Slonovače, Ganu, Nigeriju, Kamerun - koje su glavni proizvođači i izvoznici kakaoa. Obala Slonovače, koja daje oko polovine svetske proizvodnje ove sirovine, izgubila je prošle godine, zbog smanjenog izvoza, 270 miliona dolara. Nekad "oaza mira" u Africi, Obala Slonovače je postala zemlja ekonomskog sunovrata i burnih političkih previranja.
       Ozlojeđene ponašanjem bogatih industrijskih zemalja, zemlje zapadne Afrike su povukle sa tržišta i u znak protesta spalile oko 250 000 tona kakaoa, koliko su otprilike evropski fabrikanti imali na zalihama. Primenjen je, dakle, onaj klasičan kapitalistički trik sa spaljivanjem viška sirovina da bi se održala cena robe. Ali, to je najpre pogodilo domaće proizvođače. Afrički seljaci nisu bili motivisani da gaje kakao zbog niske otkupne cene.
       Tako se desilo da je proizvodnja kakaoa opala u isto vreme kad su zalihe evropskih fabrikanata bile na izmaku. U prva dva meseca ove godine cena kakaoa je skočila za 50 odsto. Evropskoj uniji su planiranu ravnotežu između ponude i potražnje poremetili kupci koje niko nije očekivao - proizvođači čokolade iz istočne Evrope. Stanovnicima zemalja istočne Evrope počeo je da raste životni standard, pa je porasla i proizvodnja i potrošnja čokolade.
       Tržište je nepredvidivo. Da je moglo uspešno da se planira, komunizam možda ne bi ni propao.
       Sada se traži dogovor između fabrikanata čokolade i proizvođača kakaoa, među koje, uz zemlje zapadne Afrike, spadaju još Indonezija i Brazil. Ovi proizvođači tvrde da jedina prava čokolada može da bude ona koja koristi samo kakao, a ne i druge biljne masnoće. Možda su oni u pravu, ali njihova bitka je već izgubljena samom nagodbom između britanskih i kontinentalnih fabrikanata. A teško je i sporiti se o ukusima.
       Zato je na jednoj konferenciji, koja je nedavno održana u Ženevi pod okriljem UNKTAD-a, potražena druga vrsta kompromisa - između zahteva proizvođača za više cene kakaoa i zahteva fabrikanata čokolade za redovnije isporuke sirovina. Nagodbu je teško predvideti, jer se još ne zna kolika će biti proizvodnja kakaoa. A ona se teško povećava u uslovima zadržane neizvesnosti i, što je još teže, u uslovima produbljenog nepoverenja između bogatih ljubitelja čokolade i jednom prevarenih siromašnih proizvođača osnovne sirovine.
       Ako do skorije nagodbe ne dođe, prevagu bi na tržištu - na veliko zgražanje Francuza - mogla da odnese britanska "porodična mlečna čokolada". Proizvođačima kakaoa biće u tom slučaju nanesena očigledna "kolateralna" šteta.