Razvojni put dr Nebojše Čovića, od Dedinja do Bujanovca

      Istorija se sastoji od niza međusobno povezanih epizoda, od kojih opisujem jednu. U hladnu zimu godine 1996, kada se šetalo srpskim gradovima i lupalo u šerpe da se prizovu istinski izborni rezultati, vrh grada Beograda pozvan je da hitno dođe na najviše mesto, na živopisno brdo Dedinje, kod predsednika Miloševića.
       Večernji štimung. Predsednik Milošević zavaljen u fotelju, pod vidnim dejstvom alkohola, boca viskija pored. Pucketa kamin. Stiže delegacija Gradske skupštine; Nebojša Čović, tadašnji predsednik grada, prilazi Miloševiću da ga pozdravi.
       - Nemoj meni da se obraćaš - distancira se Slobodan Milošević. - Eno vam Mire, ona vas je zvala, ona sve zna, razgovarajte s njom!
       Reč uzima dr Mira Marković. Ton je oštar, gnevna je na mase, na unutrašnje i spoljne neprijatelje, na kapitalizam u globalu. Neće da čuje da radnička klasa izađe na ulice. Penzije, plate, dečje dodatke i tople obroke odmah isplatiti!
       Odakle - ne kaže.
       Budnost je, veli, zatajila, ni Gradska skupština nije bila budna. Pištaljke joj paraju uši, to se nije smelo dozvoliti. Reda mora da bude.
       Onda im, radi konspiracije, zamenjuju pejdžere i mobilne telefone. Ima da referišu kad god situacija nalaže, u svakom trenutku.
       - Jesmo li se razumeli? - retorički pita doktorka Marković.
       Nebojša Čović na pitanje odgovara pitanjem:
       - Da li je ovo bio partijski sastanak?
       To doktorku izvodi iz takta:
       - Nešo, drska pitanja ne trpim i ne praštam!
       Kad su se vratili u Gradsku skupštinu, Čović je rezimirao utiske:
       - Sve ste videli, sve ste čuli. Da sam vam ja to pričao, ne biste verovali!
       Tako se vladalo...
       Jemčim za podatke u priči, i za atmosferu, izvor nisam dužan da otkrijem.
       Čović je zatim evoluirao; razišao se sa SPS-om posle ponižavajućeg kontramitinga. Mlad i neiskusan, predlagao je da se priznaju izborni rezultati. Priznao ih je tek Gonzales. Čovića su smenili u Košarkaškom savezu, a on im nije ostao dužan, formirao je Demokratsku alternativu i doktorirao na Mašinskom fakultetu.
       Sada je dr Nebojša Čović potpredsednik Vlade Srbije i predsednik Koordinacionog tela za jug Srbije, s tim što Šešelj u Skupštini kaže da Čovićevo telo nema organe, a troši dva miliona dnevno. Naviknuti na Šešeljev destruktivni humor, primećujemo da Nebojša Čović i njegov tim rade danonoćno i kako-tako gase požar na jugu. To što se javlja zavist, dokaz je da su na dobrom putu...
       Čoviću bih mogao da zamerim izvesno umekšavanje rečnika. To što albanske teroriste naziva ekstremistima, Čović pravda aktuelnom međunarodnom terminologijom. Amerika, NATO i velike sile donele su političku odluku da zvanično ime za teroriste bude "naoružani Albanci", ali kad su ovi digli u vazduh autobus sa civilima, izraz je zaoštren - "ekstremisti". Teroristi nikako! Zato što svaka država ima pravo i obavezu da se protiv terorizma bori svim sredstvima, dok se Jugoslaviji (Srbiji) i Makedoniji preporučuje uzdržanost. Međunarodna zajednica, kaže, podržava uzdržavanje!
       Jači su, moramo se prikloniti, ali nam ne mogu oduzeti neotuđivo pravo na gunđanje.
       (Planetarni bezobrazluk: neki dan NATO je objavio da se ne zna izvor nestabilnosti u Makedoniji!?)
       Na agilnog Čovića, uz Šešelja, ljute se i novinari u Bujanovcu. U stilski nedovoljno izbalansiranom pismu, kažu: "Svedoci neravnopravnog odnosa Vas lično (!) i nekih članova Koordinacionog tela dveju vlada prema svim medijima, osim državnog RTS-a konstatujemo da smo često dovedeni u situacije da nismo u mogućnosti pravovremeno da dođemo do događaja na terenu (!) i informacija vezanih za te događaje. Moramo Vam reći da poslednjih desetak dana ekipu RTS-a doživljavamo sve češće kao Vašu 'ličnu gardu' na licu mesta, a da smo mi prinuđeni da sat-dva ili više 'čačkamo' njihove izveštaje da bismo obavestili kuće za koje radimo".
       U potpisu: domaći i strani mediji.
       Čović još nije stigao da odgovori.
       Uprkos pomenutoj tendenciji u terminologiji, i bezobrazluku u vezi s Makedonijom, Čović vidi vrlo iskrene namere međunarodne zajednice da se Jugoslaviji i Srbiji u ovom trenutku pomogne. "Tu nema ljubavi i emocija", veli Čović, "postoje samo interesi..." Što je tačno: kad je razumeo da ne može da razmrsi ono što je sam zapetljao, NATO je dozvolio jugoslovenskim snagama da uđu u pojedine sektore zone bezbednosti, ali s lakim naoružanjem. Neće NATO da Amerikanci ginu za našu stvar, neka Srbi budu tampon!
       Čovićeva poetika je jednostavna: "Pokazaćemo maksimalnu uzdržanost i korektnost i maksimalno poštovanje evropskih i svetskih normi za rešavanje ovog problema, ali to ne znači da ćemo biti popustljivi u onom delu koji se zove: nema promene granica, ovo je Srbija i ovo je SR Jugoslavija, i nema specijalnog statusa i nema autonomije na jugu Srbije".
       Ako istraje na ovim principima, a valja verovati da hoće, ambiciozan je i energičan, Čović bi, priča se - i to mu već stvara probleme - mogao da konkuriše i za predsednika Srbije!
       Ono zimsko veče na živopisnom Dedinju izvelo ga je na pravi put.