Čim bude završen obračun sa albanskim teroristima, makedonska vlada otpočeće razgovore sa umerenim albanskim političarima. Nevolja je što umerenjaci i teroristi imaju gotovo iste zahteve

      Crveno-žuta makedonska zastava, koja je po jakom vetru jedva ostala uspravna na vojnom vozilu, lokalnim Makedoncima je posle tronedeljnih sukoba sugerisala da mogu da ostanu u Tetovu, a njihovim albanskim komšijama da Tetovo mora da ostane u Makedoniji. Jedna ruka je kroz rešetke dvorišne ograde žustro pozdravljala transporter makedonske vojske, koji je patrolirao pustim tetovskim ulicama ispod brda na Šar-planini, na kome su proteklih nedelja bili smešteni pripadnici još jedne oslobodilačke vojske na Balkanu. Još jedan pozdrav za oslobodioce Tetova poslala je starica u crnini sa susedne kapije, ali je sve vreme gledala da neko ne registruje njene političke gestove.
       Stotinak metara dalje, grupica Albanaca pila je čaj iz malih staklenih ćasa ispred jedine otvorene radnje u ulici i gotovo nezainteresovano posmatrala demonstraciju moći makedonskih snaga.
       Iznad te radnje, vijorila se neka druga, svima poznata zastava.
       Dan nakon istorijske akcije makedonskih oružanih snaga, gotovo niko nije poverovao da su teroristi definitivno potučeni, uključujući i same teroriste. Stotine stranih novinara, zaljubljenih u ratne igre bez granica, dvogledima su pretraživali brda iznad grada, u nadi će da im "ubice mekog srca" i tog dana obezbediti dobru priču i efektne fotografije o stradanjima na prokletom Balkanu. "Ovo mi je poslednja prilika da uhvatim Pulicera", cinično je komentarisao isflekani američki novinar, dok su na drugoj strani ulice, dvojica snimatelja objašnjavali kako su munjevito reagovali kada su policajci pripucali na Albanca koji je umesto lične karte izvadio ručnu bombu. "Takva prilika se dešava jednom ili dva puta, ne više", dodaje mlađi novinar iz Holandije, koji je tog dana pratio glupe razgovore u Skoplju. Zatim pita da li ima najave za Debar, Kičevo, Gostivar i prati negativno klimanje glavom. "Ništa nisam uradio", dodaje za sebe i gasi cigaru o znak koji reklamira žičaru za Šaru.
      
       Neizlečivi katastrofičari
       Na Šar-planinu su se tog dana "navalili" neki čudni ljudi koji su vozili slalom između različitih zastava, velike Albanije i male Makedonije, pažljivo negovanih etničkih razlika i solidno ukorenjene netrpeljivosti. Novinari, koji su imali priliku da odu u sela, označena kao teroristička uporišta, nisu videli znakove velikog razaranja. Većina stanovništva se sklonila u šume, a malobrojni čuvari ognjišta su pričali da malo znaju o teroristima. Na pitanje da li je možda neka dobra vila izgradila bunkere u neposrednoj blizini njihovih kuća, odgovarali su da - tako mi boga - ne znaju ništa jer su se krili od nezvanih bandita i kriminalaca.
       Tako je završena jedna od najčudnijih vojnih i policijskih akcija sa mnogo pucnjave, ali bez ijednog poginulog, ranjenog ili zarobljenog teroriste. Neizlečivi katastrofičari su zbog toga u akciji videli samo veliku pozorišnu inscenaciju koja je izvedena nakon što su glavni politički faktori postigli dogovor o budućem albanskom statusu. Optimisti su govorili da su Makedonci konačno pokazali ko su i da nijedna vlada više neće voditi politiku kakva se do sada vodila. Niko, međutim, ne zna kako će pojava albanskog terorizma uticati na odnose dva naroda, ali i na okolne zemlje.
       U razgovoru za NIN portparol makedonske vlade Antonio Miloševski kaže da ne primećuje radikalizaciju stavova albanske manjine, ali se može primetiti da neki delovi zajednice sve više vode paralelni život. "Mislim da ona crvena linija u međuetničkim odnosima nije pređena. Ove terorističke akcije bi, čak, mogle da ubrzaju dijalog o pravima albanske etničke grupe, ali je jasno da će to biti težak, mučan dijalog jer se ne možemo pretvarati da se ništa nije dogodilo. Zahtev da se promeni Ustav je, međutim, neprihvatljiv jer jednostavno ne znamo koliko to ustava treba da se promeni da bi se ostvarila ideja o velikoj Albaniji. Na drugoj strani, znamo da bi samo građanska i unitarna Makedonija mogla da doprinese bezbednosti u regionu."
       Jedan od lidera Socijaldemokratskog saveza Makedonije i predsednički kandidat na prošlim izborima Tito Petkovski kaže da je njegova stranka još 1998.godine govorila da će Makedonija upravo ovo doživeti ako vlast budu delile VMRO i DPA jer se te dve partije uopšte ne rukovode državnim ili nacionalnim interesima već profitnim i lukrativnim poslovima. "Sve što smo govorili, sada se obistinilo, ali nismo zbog toga nimalo zadovoljni. Pala je krv i zaista je teško predvideti dalji razvoj međunacionalnih odnosa."
      
       UČK, UČK...
       "Jasno je da će doći do produbljivanja jaza između Makedonaca i Albanaca, što nije nimalo dobro ni za makedonsku državu, ni za demokratsko društvo. Ono što nas najviše uznemirava, jeste spoznaja da ne postoje nikakve razlike između ciljeva albanskih političkih stranaka i terorističkih grupa."
       U periodu od velikog mirovnog mitinga u Skoplju, na kojem su desetine pacifista i zagovornika političkog dijaloga skandirale "UČK, UČK" do ubijanja policajaca i vojnika, odnosi dva naroda su dramatično pogoršani i verovatno ne bi mogli da posluže za razglednicu multietničkog života. Pored standardnih parola posvećenih predsedniku države Trajkovskom (Boris-veruvam vo Makedonija), koji je odlučnim ponašanjem prema ljudima iz šume stekao zavidnu popularnost, i vodećoj albanskoj partiji (PDSH), na zidovima su se, nekim čudnim sticajem okolnosti, pojavili brojni grafiti sa četiri slova s, koji predstavljaju svojevrsnu repliku na inicijale albanske oslobodilačke vojske.
       "Te srpske parole su ispisale naše makedonske komšije da nas zaplašu. Oni nas, vala, nikada nisu voleli. Misle da 'oćemo tu veliku Albaniju, što nam ne pada na pamet. Mi 'oćemo da imamo ista prava i ništa više. Časti mi", kaže sredovečni učitelj nakon što je obavio klanjanje u polupraznoj džamiji. Gleda sa nepoverenjem i izrazom lica koje samo što ne kaže - znam da mi ništa ne veruješ, kao što ni ja tebi ništa ne verujem.
       Na susednom zidu velikim slovima potpisali su se navijači splitskog "Hajduka", što sigurno nema nikakve političke konotacije, ali čitavoj priči iz Tetova nekako daje određenu dozu nadrealizma ili osećanja da je u tom kraju vreme stalo pre desetak godina.
       Iščašenu predstavu dopunjuju kolone nemačkog kontingenta Kfora, koje su celog dana sumanuto jurile po novom putu između Skoplja i Tetova, iako je u oba grada tog dana bilo potpuno mirno (a i da nije bilo tako, sigurno se ne bi mešali). "Mora da na ovaj način reklamiraju svoju najmoderniju opremu, jer mi to moramo da kupimo", priča mrzovoljni policajac, koji na kontrolnom punktu kontroliše isprave putnika zlonamernika i drugih avanturista.
      
       Hleb i so
       Makedonija je zaista jedinstvena zemlja na svetu: na tri strane se graniči sa Pirinskom, Egejskom i, sada, zapadnom Makedonijom, dok susedi u njoj vide južnu Srbiju, zapadnu Bugarsku, severnu Grčku i istočni deo velike Albanije, objašnjava ugledni književnik poziciju u kojoj se njegova tatkovina našla početkom 21.veka. Vodeći politiku miroljubive koegzistencije, Makedonija je uspela da ubedi svet i svoje građane da je najpouzdaniji partner na Balkanu. Primedbe o zapuštenoj ekonomiji i sporom približavanju zapadnim zemljama bile su potpuno nebitne u odnosu na kapitalnu činjenicu da je od šest jugoslovenskih naslednica jedino Makedonija uspela da izbegne rat, krvave sukobe ili druge etničke eksperimente. Zato su prve ljudske žrtve u Makedoniji izazvale izvesnu količinu depresije i osećanja duboke prevarenosti. Posebne emocije rođene su prema kosovskim Albancima. "Pre dve godine Makedonija je primila oko 360 000 izbeglica sa Kosova i podelila sa njima hleb i so. Ako je do sada i bilo neke simpatije prema kosovskim Albancima, sada se oseća potpuna razočaranost njihovim ponašanjem. Ne verujem da će naša vlada ulaziti u raspravu o konačnom statusu Kosova, ali će svakako tražiti da ono bude potpuno dekriminalizovano", dodaje Miloševski.
       Nevolje u međuetničkim odnosima neminovno su povezane sa poslednjim izborima, posle kojih su vladu formirala makedonska i albanska nacionalistička stranka, pri čemu je utvrđeno da je 102 odsto albanskih birača glasalo za kandidata desničarske koalicije.
       Predstavnici opozicije i danas tvrde da je izbor sadašnjeg predsednika Borisa Trajkovskog praćen čitavim nizom izbornih marifetluka, prema kojima su izborne krađe u Srbiji mala noćna muzika. "On je u svim opštinama sa makedonskim većinskim stanovništvom potučen do nogu, da bi ga tih 102 odsto albanskih birača, uz upotrebu oružja, premlaćivanje i kidnapovanje kontrolora, izabralo za šefa države. Zauzvrat su tražili odrešene ruke za zapadni deo zemlje", kaže jedan od opozicionih funkcionera. U raspravama o neprincipijelnoj koaliciji navodi se da je premijer LJupčo Georgijevski, koji je na jednom od kongresa VMRO-DPMNE obećao da će sledeći kongres održati u Solunu (makedonskom biseru), sada obećao partnerima iz vlade da se policija neće previše baviti zapadnim delom Makedonije zbog čega su naoružani ljudi mesecima šetali po albanskim selima bez ikakve opasnosti da budu primećeni.
      
       Sa manje mržnje
       Ta romantičarska predstava je trajala sve dok ih u brdima iznad Tetova nije primetio jedan zaljubljenik zdravog života, koji je džogirajući, upoznao nervozne borce za ljudska prava, dok su u Tanuševcima otkriveni tek kada je ekipa televizije A1 nabasala na njih. Jedan od ozbiljnijih stranih novinara u Skoplju primetio je da makedonska vladajuća koalicija u dobroj meri podseća na koaliciju tri nacionalističke stranke u BiH, pre izbijanje rata. "Jedina razlika je što obe strane imaju manje kapaciteta za destrukciju. Ili manje mržnje."
       Dobri poznavaoci neprilika na sadašnjoj političkoj sceni kažu da će vlast posle još nekih uspešnih akcija slamanja terorizma, proglasiti pobedu i zatim otvoriti dijalog sa albanskim partijama.
       Ekstremisti, čiji broj nije prelazio 350, otišli su u nepoznatom pravcu, a makedonska vlast je odlučno odbranila zemlju zbog čega ima pravo na ustupke, koje su zatražili naoružani humanitarni radnici sa Šare. Taksisti, konobari i drugi izaslanici običnog biračkog tela su, međutim, radikalizovali stavove i tvrde da politika popuštanja nema nikakvog smisla i ogorčeno odbacuju priče o obespravljenosti.
       "Sve smo im dali, a oni ubijaju našu decu. Ako je ko ugrožen, to su Makedonci, mi smo mnogo siromašniji. Treba da odete u istočni deo zemlje pa da vidite kako se živi. Ovako nas samo polako gutaju i još nas napadaju", priča taksista Jordan Dimoski, oduševljen što razgovora sa novinarom iz Srbije, jer "Srbi znaju kako treba sa njima".
       "Ne mislim da je sada potučen albanski terorizam. Verujem da će tih akcija biti još i da ne treba isključiti mogućnost da se one prenesu na unutrašnjost zemlje. Jasno je da ostanak ove koalicije vodi ka daljoj dezintegraciji zemlje, u kojoj će oba dela koalicije dobiti na upravljanje po jedan deo države", ocenjuje Petkovski, koji veruje da obe partije u vladi samo koriste sukobe kako bi prikrile brojne finansijske afere, ogromnu nezaposlenost (330 000 ljudi) i nesposobnost da prevaziđu etničke zidove i uspostave građansko društvo", kaže nesuđeni predsednik Makedonije u razgovoru za NIN.
       Podaci sa poslednjeg popisa stanovništva ukazuju da u Makedoniji ima 23 procenta Albanaca, ali DŽaferi i drugi lideri manjinskog naroda tvrde da Albanaca ima oko 40 odsto. Zahtev da se iz preambule Ustava izbriše ili promeni odredba koja govori da je Makedonija država makedonskog naroda, možda bi mogao da se poveže sa statističkim projekcijama koje ukazuju da bi Albanci 2017. godine mogli da budu većinski narod. Albansko pitanje će biti otvoreno i teško rešivo, čak i u slučaju da budu potpuno eliminisani ekstremisti, jer pripadnici umerenog, političkog krila nacionalnog pokreta svoju umerenost zasnivaju na činjenici da zahteve za federalizaciju ili visoko obrazovanje ne obrazlažu snajperskim mecima. Jednostavnije rečeno, oni su uvek spremni da vode dijalog o velikoj Albaniji. Zato i mnogi makedonski analitičari strahuju da će simulacija političke korektnosti trajati sve dok naoružani momci sa crveno-crnim obeležjima ne zatraže otvaranje katedre za nemačku klasičnu filozofiju u Kičevu.
      
       BATIĆ BAČEVIĆ
      
      

Kriva Palanka Autobusi iz zapadne Makedonije na putu za Istanbul i druge orijentalne destinacije veoma pažljivo zaobilaze Krivu Palanku, opštinu na istoku zemlje. Odluka da se putuje stotinak kilometara duže, međutim, nije doneta na osnovu želje da se upozna Makedonija kako bi se što više volela. Zaobilazna putovanja, izgleda, imaju neke veze sa umrlicama trojice vojnika i policajaca iz te opštine. Ogorčeno lokalno stanovništvo je, zatim, stavilo do znanja da neće pustiti nijedan autobus sa albanskim nakupcima, švercerima i ostalim poslovnim ljudima da prođe kroz njihovu opštinu. Tako je pomenuta opština postala simbol posrnulih etničkih odnosa u makedonskoj oazi mira i stabilnosti.

      
      

Vojna sila Makedonski zvaničnici kažu da se oko 20 000 mladića nalazi na odsluženju vojnog roka, koji inače traje devet meseci, dok profesionalni deo armije ima 3 000 pripadnika. Zbog nedovoljne obučenosti, operacije su najvećim delom izvodili "profesionalci", pripadnici specijalnih policijskih snaga i neki momci iz debele senke.        Iz izvora, kojima se može verovati, saznaje se da je u tetovskoj operaciji angažovano desetak britanskih i američkih instruktora, kao i nepoznat broj ukrajinskih pilota, koji su sredinom marta dobili makedonsko državljanstvo. Iz Ukrajine su stigli rentirani helikopteri, ali u glavnoj akciji nisu upotrebljavani. Zato je korišćeno neko drugo naoružanje, koje je, navodno, pozajmljeno od prijateljskih istočnoevropskih zemalja.