Ni posle obustavljanja hladnog rata Moskva i Vašington nisu prekinuli nadmetanje svojih obaveštajnih i kontraobaveštajnih službi koje su poslednjih godina, uz klasične špijune i dvostruke agente, počele da koriste Internet i hakere

      Slučaj Edmonda Poupa, Amerikanca osuđenog u Moskvi na dvadeset godina robije zbog špijuniranja u korist SAD, i nedavno hapšenje agenta Federalnog istražnog biroa Roberta Hansena, zbog špijuniranja u korist Rusije, potvrdili su da se i posle obustavljanja hladnog rata špijunski rat dveju zemalja nastavio s nesmanjenom žestinom. To što Rusija nije SSSR i što od bivšeg KGB-a nisu ostali "čak ni spomenici" - što priznaju i Amerikanci - nimalo nije uticalo na zainteresovanost vodećih američkih špijunskih organizacija, Centralne obaveštajne agencije (CIA) i Agencije za nacionalnu bezbednost (NSA) za zbivanja i tajne, za odnos snaga i namere zemlje koja već više od decenije nije ni nalik na onu koja je u očima predsednika Ronalda Regana bila "Imperija zla".
       Bez obzira na najprijateljskije odnose svojih predsednika u toj deceniji, prevaziđeno nepoverenje, razmenu izraza i gestova dobre volje i razne službene kanale za razmenu informacija (uključujući obaveštajne službe), obe zemlje ne popuštaju u nastojanju da saznaju više. Amerikanci su uvereni da su "špijunske operacije protiv Sjedinjenih Država sada intenzivnije nego ikada pre", a Rusi ih podsećaju da su upravo njihove špijunske službe sada moćnije (i troše više novca) nego što su ikada bile. Takođe, CIA je aktivna kao nikad pre, a njen ovogodišnji budžet iznosi 30 milijardi dolara - navodi analitičar Federacije američkih naučnika Stiv Aftergud.
      
       Nesigurni svet
       Rusi ne shvataju američki strah od Rusije koji prouzrokuju njene nuklearne snage, čiji je kapacitet takav da "mogu da unište SAD za 30 minuta" (kao da nije i obrnuto). Jasno im je, naravno, da tajna nije u nuklearnim bojevim glavama i njihovom rasporedu budući da obe strane o tome odavno znaju sve jedna o drugoj, već u prirodi i (ne)stabilnosti ruske demokratije, ili se bar takav utisak stiče iz američkih reagovanja na ruske znake čuđenja. Iako bez ustezanja priznaju da je verovatnoća da Rusija prva upotrebi svoje nuklearne rakete (protiv bilo koga, a naročito protiv SAD) danas minimalna, da ne kažem neverovatna, Amerikanci ne znaju "šta u jednoj takvoj zemlji može da se rodi".
       Zavisno od toga šta će se u Rusiji "roditi" (najpre posle Jeljcina, sada posle Putina), dovoljan je argument da se stalno pretpostavlja kako bi se ona mogla "od prijatelja danas pretvoriti u neprijatelja sutra"! Američki zvaničnici najzvaničnije tvrde da su Sjedinjene Države "međunarodni cilj u nesigurnom svetu". I to je dovoljno kao ideološko objašnjenje što su američke oči i uši uvek budne i širom raširene, da im ništa ne promakne u tom nesigurnom i zlom svetu.
       Rusi se, međutim, ne opterećuju nikakvim objašnjenjima, a kad se nametne povod, govore samo o nacionalnoj bezbednosti i zaštiti nacionalnih interesa mada ni njihova špijunska aktivnost nije gubila u dahu posle raspada Sovjetskog Saveza. Iako se i KGB raspao na nekoliko samostalnih službi, od kojih je obaveštajna u inostranstvu poslednjih decenija bila i samostalna i fizički odvojena od ostalih, Amerikancima se čini da njihove operacije protiv SAD u Jeljcinovoj eri ne samo što nisu bile smanjene nego su pojačane, čak u većem obimu nego kad je KGB bio na vrhuncu svoje aktivnosti. S Putinom, s obzirom na to da je karijeru počeo u KGB-u i da su mu sada neki najvažniji savetnici iz njegovog tadašnjeg okruženja, ruske špijunske aktivnosti samo mogu dobiti na intenzitetu - ubeđuju američki eksperti za tu oblast mada se ne jedanput pokazalo da upravo eksperti mogu i te kako da pogreše.
      
       Prednost Interneta
       Internet je otkrio nove mogućnosti špijunaže i zahvaljujući njima obaveštajne službe, gotovo anonimno, lakše i brže mogu da saznaju tajne koje su ranije mogle obezbediti samo ako su imale agente na izuzetno važnim mestima. U poslednjoj deceniji, tajne službe formiraju specijalne grupe eksperata koje lako prodiru i u najskrivenije mreže konkurenata, državnih institucija ili organizacija, korporacija i istraživačkih instituta. Može se reći da danas ništa nije izvan zone interesovanja obaveštajnih službi bez obzira da li su u pitanju Amerikanci ili Rusi, Japanci, Francuzi ili Južnokorejci.
       Postoje i grupe koje budno motre ko bi sve bio zainteresovan da se dokopa tajni njihovih država ili tehnologije njihovih kompanija. Gotovo s istom brigom traži se način da se otvori breša u protivnikovom štitu i da se stalno drže pod kontrolom isti takvi pokušaji suprotne strane. Istorija špijunaže je ne jedanput potvrdila koliko je značajno da se zna "čije tamne naočare motre preko ramena".
       U novom veku računara, i takvih o čijim mogućnostima mi laici možemo samo da nagađamo, komunikacija preko Interneta praktično već sada ne zna za granice, što znači da je pitanje sekunde da se postigne rezultat koji je ranije bio nedostižan i najuspešnijim špijunima. Izvesno je da njeb-svet tek ima perspektive i obaveštajne službe su očito najzainteresovanije da ih iskoriste i biće najzahvalnije mesto za svakoga ko u toj oblasti ima šta da ponudi.
       Za agente kakav je bio "krtica" Hansen u krilu FBI-ja uvek će vladati jagma. Prema najnovijim američkim izvorima, Rusi su u Ruzveltovoj administraciji imali čak 230 špijuna. U Moskvi, međutim, ne znaju, ili misle da to i dalje treba da bude tajna, koliko je Amerikanaca špijuniralo Staljina u to vreme. U Rusiji ih je, kad su preko Atlantika i Severnog ledenog mora stizale isporuke ratne pomoći, bilo na hiljade. Za KGB su svi oni manje-više bili špijuni.
       Kao što je to vreme davno prošlo, prošlost je i ruski pogled na strance, Amerikance u prvom redu. Tako se i moglo dogoditi da su jednog špijuna nove ere, za koga su tvrdili da je uhvaćen na delu, pustili kući, da pokažu dobru volju, to jest da im je više stalo do dobrih odnosa sa novom američkom administracijom nego do novog zaoštravanja i isterivanja svoje pravde. "Bivši agent" CIA, Edmond Poup je uhapšen i osuđen na 20 godina "lišenja slobode u koloniji strogog režima", jer je "dokazano" da je prikupljao tajne podatke o ruskom naoružanju, ali ga je predsednik Putin pomilovao upravo u minut kad je presuda stupila na snagu, što se slučajno poklopilo sa trenutkom kad je DŽordž Buš Mlađi najzad proglašen za novog predsednika SAD.
      
       Virtuelni slučaj
       Dva meseca kasnije u Vašingtonu je uhapšen Robert Hansen, ali malo je verovatno da će predsednik Buš prema ruskoj "krtici" u FBI-u ispoljiti istu milost, tu "najveću odliku moćnih".
       Za razliku od Hansena i Poupa, junak "virtuelne špijunaže" Pavel Iljin nije pripadao direktno nijednoj strani. Litvanac ruskog porekla, koji je u kući, u Vilnusu, uhvaćen kao haker koji je pokušao da prodre u banku podataka jedne litvanske firme. Litvanski Departman državne bezbednosti došao je na ideju da ovog stručnjaka za kompjutere iskoristi kao sredstvo za jačanje svojih veza sa CIA, kojoj ga je ponudio - kako su Rusi kasnije utvrdili - kao mamac preko koga će Amerikanci moći da ustanove koliko su Rusi profesionalni u toj oblasti i, posebno, koliko su sposobni da se suprotstave "virtuelnoj ofanzivi" zapadnih obaveštajnih službi.
       U toj misiji, čiji su tvorci posle tvrdili da su je Rusi sami izmislili, 25-godišnji Iljin se "preko e-mail-a" ponudio ruskoj Federalnoj službi bezbednosti da je snabdeva podacima iz kompjutera litvanske DB. Kontakt je uspostavljen, preko Interneta, kao komunikacija "dva zaljubljena geja". Informacije su počele da stižu, ali im je uvek nešto nedostajalo i "ruski agent" je tražio pomoć da bi još dublje mogao da prodre u svoj izvor. NJegovom kompjuteru je svaki put nedostajao neki program da bi potpuno ovladao arhivom u kompjuteru litvanske DB. Na osnovu njegovih predloga i molbi da mu se priskoči u pomoć, Rusi su zaključili da predstava koju je Iljin ponudio o sebi nikako ne odgovara njegovoj stvarnoj slici. Oni to ne kažu, ali mora da su ga špijunirali na adresi sa koje je s njima kontaktirao jer su ustanovili da se tamo vrzmaju agenti litvanske DB koji su im odranije bili poznati.
       U ruskoj verziji ove afere, ključni cilj Iljinove misije sastojao se u tome da nekog istaknutog predstavnika ruske obaveštajne službe namami u neku treću zemlju gde bi ga uhvatili s dokumentima kojima bi ga ovaj snabdeo. Umesto toga, njima je nekako uspelo da sami namame Iljina, u Kalinjingrad, gde je on i ranije dolazio na sastanak s ruskim obaveštajcima i da ga privole da otvori karte. Umesto da njihov čovek bude uhvaćen u klopku (i, kako se to radi u tom poslu, bude stavljen pred izbor - ili u zatvor ili da radi za drugu stranu), Rusi su dobili dokaze o kompjuterskoj zaveri svog malog suseda koji je izigravao ispostavu američke obaveštajne agencije. Niko nije stradao, pa ni vinovnik Iljin, koga su Rusi pustili kući pošto su iz njega iscedili sve što su mogli, ali što nije bilo bogzna šta.
       Ovaj slučaj je samo pokazao da obaveštajne službe baš svašta rade, pa i ono što im, u čisto profesionalnom smislu, ne služi na čast. Kao da je važno da se samo nečim zanimaju.
      
       BRANKO STOŠIĆ