Dok istaknuti predstavnici desnice ističu da su "ponosni što su Nemci" i govore kako svaki Nemac treba da voli svoju državu, bivši predsednik Hajneman kaže da - "voli svoju ženu"!

      Treba li Nemci da budu ponosni na to što su Nemci?
       I imaju li uopšte prava na tako nešto? Naizgled akademskom pitanju proteklih dana posvećeno je mnogo pažnje i uzburkale su se silne strasti, a kako to obično biva, svako je ostao pri sopstvenom mišljenju tako da jednoznačnog odgovora na pomenuto pitanje nema. Ali se bar zna ko je gde, a bila je to i prilika da se neprestano pominje odgovor bivšeg predsednika Gustava Hajnemana na pitanje da li voli (nemačku) državu. Odgovor je glasio:"Ja volim svoju ženu." Celu debatu je pokrenuo Jirgen Tritin, ministar za ekologiju, jedan od najistaknutijih političara Zelenih.
       U stvari, prvo je generalni sekretar Hrišćansko-demokratske unije Laurenc Majer, političar bez dlake na jeziku, ali i bez dlake na glavi, izjavio da je ponosan na to što je Nemac. Onda je Tritin u jednom intervjuu - povodom pomenute izjave - primetio da Majer ne samo likom (glavom), nego i mentalnim sklopom podseća na skinhedsa. Kako je reč o jednom od istaknutih članova CDU i kako je to u političkom životu zaista ne baš primereno poređenje, u strankama Unije nastalo je silno uzbuđenje, zatraženo je da Tritin podnese ostavku, tako da se ministar na kraju izvinio Majeru.
       Međutim, Majerova izjava i Tritinov komentar izjave podstakli su raspravu o temi bolnoj za Nemce, temi o kojoj se ovde radije ćuti, a kada bi bila pokrenuta rasprava - upravo zbog duge ćutnje i mračnog perioda istorije u koji je nacionalizam odveo Nemce - ona bi se uvek nekako izvitoperila, bivala preko mere i potrebe nabijena emocijama da bi se onda ponovo stišala - do sledeće prilike.
      
       O patriotizmu
       Ovog puta u raspravu se - silom prilika, jer mu je pitanje postavljeno u jednom intervjuu- umešao i predsednik Johanes Rau koji je kratko rekao:
       "Ne mogu da kažem da sam ponosan što sam Nemac, jer ponos podrazumeva neko lično postignuće. Ali, nije moja zasluga što sam Nemac, nego je sreća biti Nemac, to je lepo...biti deo naroda koji ima tako dinamičnu prošlost." S obzirom na to da je vreme izbora u pojedinim saveznim zemljama, da je opozicija rastrzana unutrašnjim sukobima, da još nisu prevaziđene posledice afere sa crnim fondovima CDU i kako nikako da nađe pravu temu, ovakva izjava saveznog predsednika, inače socijaldemokrate, učinila se zgodnom prilikom da se naudi vladajućoj koaliciji. Tako je generalni sekretar CSU Tomas Gopel odmah izjavio da se u "slučaju predsednika koji nije ponosan na naciju (kojoj pripada) opravdano može postaviti pitanje da li na pravi način predstavlja 80 miliona građana".
       Generalni sekretar liberala Gido Vestervele upozorio je da "ljudima seče korene onaj ko im odriče pravo da budu ponosni na sopstvenu zemlju". U stvari, predsednik Rau je već više puta rekao šta misli o naciji i nacionalizmu i tada je to mirno prihvaćeno.Tako je, zahvaljujući na izboru u maju 1999, Rau rekao:"Verujem da su nacionalizam i separatizam blizanci. Ne želim da budem nacionalista, ali hoću da budem patriota. Patriota je onaj ko voli domovinu, nacionalista mrzi domovine drugih." U tom duhu Rau je govorio još nekoliko puta, ali tada nije bilo izbora i nije trebalo pobrati glasove na desnoj strani biračkog tela.
       Sada je konzervativna opozicija iz tog razloga podigla barjak nacionalnog ponosa, tako da ni kancelar Gerhard Šreder nije uspeo da izbegne izjašnjavanje o nacionalnom ponosu. U svom stilu, to je vešto formulisao:
       "Ponosan sam na dostignuća građana i demokratsku kulturu. U tom smislu sam nemački patriota koji je ponosan na svoju zemlju", rekao je kancelar u jednom novinskom intervjuu. Međutim, žestina rasprave o nacionalnom (ne)ponosu ne može se tumačiti samo potrebama predizborne kampanje i nastojanjem opozicije da nađe temu, odnosno naudi protivnicima.
      
       Rasprave o nacionalnom ponosu
       Rasprava ukazuje i na komplikovan odnos Nemaca prema naciji. Nad onim što je u drugim zemljama/nacijama jasno i određeno, u Nemačkoj - više od pola veka posle završetka rata - i dalje je u senci nesreće koju je donelo vreme nacizma u kome su izjednačeni nacija i agresivni nacionalizam.
       U obe države nastale iz posle rata podeljene Nemačke rasprava o naciji i nacionalnom ponosu je potiskivana i toliko godina posle rata, i posle cele decenije, koliko je proteklo od ujedinjenja zemlje, očigledno ostaje o čemu da se razgovara - i to uz mnogo emocija. U tim raspravama sve je uočljivija podela između onih koji smatraju da je Nemačka postnacionalna država koja ima vodeću ulogu u EU, pri čemu nema potrebe, ni mesta, da se izražava neki nacionalni ponos i onih koji smatraju da je taj nacionalni ponos nešto normalno, da ga holokaust ne može ugušiti za sva vremena, i da u nemačkoj istoriji, pored 12 godina nacizma, ima i mnogobrojnih svetlih stranica i postignuća.
       Ili, kako je to neko zgodno formulisao: pored svih razloga za stid, ima mnogo razloga da se bude ponosan na Nemačku. Jirgenu Tritinu, uz zamerke na neodmerenost izjave o Majeru, u zaslugu je upisano što je uspeo da podstakne velike stranke, čak i predsednika države, da se uključe u raspravu o pojmovima kao što su nacionalizam, patriotizam i ljubav prema domovini. Istina, bila je to predizborna debata, vođena uz mnogo izvrtanja i podmetanja u kojoj, upravo iz tog razloga, nije moglo biti pobednika.
       Međutim, poštena diskusija o istoj temi mogla bi da doprinese da se stvari do kraja razjasne. Naime, problem je što ekstremna desnica tako rado zloupotrebljava slogan: "Ponosan sam što sam Nemac", što bi u duhu nacionalističkog folklora moglo da se prevede i kao "Nemac sam, tim se dičim". U tom radikalno desničarskom kontekstu reč je o čistom šovinizmu. To je navelo neke komentatore da primete da je zato važno da se ne napušta uska staza semantike: pomenuta izjava iz usta demokrata ima sasvim drugo značenje nego kada je (zlo)upotrebljavaju desničari. Zaključak jednog od mnogobrojnih komentatora: očigledno, sada već odavno ujedinjenoj Nemačkoj i dalje je potrebna etička rasprava o nacionalnim vrednostima. Vreme je zrelo za takvu principijelnu raspravu o "nacionalnom samorazumevanju" - pod uslovom, dodajmo, da se ta rasprava ne vodi u izborno vreme.
      
       NENAD BRISKI