Pijanistkinja Sanja Bizjak ima samo 12 godina i najmlađi je student u istoriji Pariskog nacionalnog konzervatorijuma

      Donja starosna granica koja omogućava konkurisanje na Pariski konzervatorijum je dvanaest godina, a od 1795. godine kada je osnovan, do danas, samo četiri studenta, računajući Sanju Bizjak, pri upisu su imali manje od 15 godina.
       Kada se Sanja rodila, njena starija sestra Lidija Bizjak uveliko je svirala, bila najbolji đak u klasi Zlate Maleš, profesorke klavira u muzičkoj školi "Kosta Manojlović" i ispostaviće se kasnije, veliki autoritet za mlađu sestru.
       U trenutku kada Lidija biva primljena na studije klavira na Pariskom nacionalnom konzervatorijumu, baka će uvesti Sanju u muzičku školu "Kosta Manojlović", jer su joj sve drugarice već bile tu. Devojčica, ne dvoumeći se, bira klavir za instrument i već joj znanu profesorku koja se priseća:
       "Isprva je bila stidljiva i zatvorena. Jedno od one dece koja se plaše scene. Bilo je u početku i memorijskih kikseva, jako dobrog sviranja i lošijeg. Za jedno takmičenje koje se održavalo u Nišu, Sanja je imala toliko programa da sam je stavila u dve kategorije. U mlađoj nije prošla, ali je u starijoj dobila nagradu. Danas je Sanja moćan muzičar intelektualac, sa fenomenalnim darom u rukama. Sa sjajnim živcima koje muzičar na sceni naprosto mora da ima."
       Prijemni ispit koji polažu kandidati iz celog sveta, starosti između 12 i 22 godine, ima više etapa.
       "Moja profesorka klavira nije se brinula, jer je bila uverena da ću položiti sve tri etape i biti primljena. Ipak, solfeđo sam morala dodatno da radim, jer je to vrlo težak deo ispita. Ujutru je bio usmeni deo: pevanje, taktiranje, a posle podne smo radili pismeni deo. Prelazak u drugu etapu uslovljen je time da se iz solfeđa mora dobiti preko 60 bodova", skromno objašnjava Sanja Bizjak, koja je jednoglasnom odlukom pet članova žirija postala najmlađi brucoš na Pariskom konzevatorijumu, dodajući: "Zadati deo druge, klavirske etape, koji je objavljen mesec dana pre ispita, bile su Šumanove 'Abeg varijacije' i Šembergova 'Dva komada' iz opusa 9. Poslednja dela koja sam svirala, bila su: Bahov Preludijum i fuga, dve etide - obaveznu Šopenovu i jednu Rahmanjinovu Etidu sliku. Černijeve 'Varijacije' i Prokofjeve 'Četiri vile' su dva komada po mom izboru."
       U septembru Sanja Bizjak preseliće se u Pariz zajedno sa majkom. U trenutku kada je saznala da je primljena na konzervatorijum, sva prijavljivanja za stipendije već su prošla. Tako ostaje, zasad, da Sanju, talentom bogatu pijanistkinju, finansira porodica. To nije uobičajeno u svetu.
      
       DRAGANA BJELICA