NAZIV: Retrospektivna izložba
AUTOR: Milun Mitrović
GALERIJA: Beogradskog Narodnog muzeja

      Đorđe Kadijević
       Da li smo, bez obzira na datume koji se beleže, zaista sigurni da smo ušli u novi vek i milenijum? Dok je još teško reći na šta mislimo kada kažemo "mi", bilo bi priličnije ako bismo rekli da smo se obreli u periodu "posle devedesetih", kao u nekom drugom vremenu u kome štošta nije isto kao pre. To je vreme našeg batrganja na margini istorije, na repu same stvarnosti, vreme našeg kretanja za poslednjim vagonom voza što vodi u svet, koji nam je izmakao još pre pola veka, a devedesetih se izgubio sa vidika. U tom vremenu u kome su novi vek i milenijum još daleko pred nama, mi se, pre nego sa svetom, suočavamo sami sa sobom, začuđeni svojim likom koji pokazuje šta smo bili i šta još nismo. Posle onog što je prošlo i pre onog što tek treba da dođe, izgledamo sami sebi gotovo nepoznati.
       U takvom trenutku događa nam se ponovni susret sa delom i ličnošću slikara Miluna Mitrovića (1922). Ovaj umetnik sa renomeom vrhunskog stvaraoca, koji je stekao još pre četiri decenije, u devedesetim je, i pored povremenog pojavljivanja, dospeo na ivicu "zone zaborava". Otud smo gotovo prinuđeni da ga ponovo predstavljamo. Mitrović je pripadnik prve generacije naših slikara posle Drugog svetskog rata, đak beogradske Likovne akademije iz njenih najboljih dana, učenik velikog Milunovića. Uzdigao se u rastućoj plimi modernizma naših šezdesetih godina. Mitrović je zašao u problemski prostor tzv. asocijativnog slikarstva u kome postaje prepoznatljiv po originalnoj interpretaciji klasične teme pejzaža. Vremenom, on dospeva do samog ruba likovne apstrakcije, ali tu se zaustavlja. Kao što sam kaže, ne želi, ne oseća potrebu da sasvim prekine onu nit kojom je slika vezana "za stvarnost"... Mitrović, dakle, zastaje na braniku tradicije visokog modernizma baš u trenutku kada se naša "nova" avangarda oslobađa estetizma te tradicije i izlazi iz problemskog polja klasične likovnosti. Bio je to kritičan trenutak odluke. Dosledan sebi, Mitrović je odoleo iskušenju, rešen da ostane "samo slikar".
       Kao slikar, Mitrović je ličnost snažnog temperamenta, strasnog osećanja za boju. U njegovim asocijativnim pejzažima sa karakterističnim udesno iskošenim konfiguracijama, preovlađuju boje toplog dela spektra koje formiraju upečatljivu, smeđecrvenkastu gamu. Na posmatrača upečatljivo deluje svetlost Mitrovićevih slikanih predela. I nije reč o trenutnom efektu svakodnevne svetlosti. Iz vazda sivog, tmurnog neba na platnima ovog slikara zrači riđe svetlo jednog do u beskraj produženog balkanskog dana. Ako je u nečem srpski slikar, Mitrović je onda to upravo po takvom osećanju za balkansko svetlo kao za specifičan geofizički fenomen. U njega, ono je sumorno, sutonski "teško", tužno, kao da sobom iskazuje svu tragiku istorije ukletog tla nad kojim lebdi.