NAZIV: Tetovaža (kritike) i svedok pesama (eseji o savremenim srpskim pesnicima)
AUTOR: Dušica Potić
IZDAVAČ: Prosveta, NIŠ 2000, Narodna knjiga, Beograd 2001.

      Bogdan A. Popović
       Skoro jednovremeno pojavljuju se druga i treća knjiga Dušice Potić. Tetovaža sadrži i tri odeljka grupisane kritike pesničkih zbirki objavljenih krajem osamdesetih i prvom polovinom devedesetih. Ili, nešto preciznije: prikazane su šezdeset tri zbirke četrdeset osam autora (uglavnom po jedna, neretko dve, pa i više). Među njima su - od Desanke Maksimović do A. Ristovića, od D. Jevtića do V. Stankovića, od N. Vujčića do S. Tišme - pripadnici različitih naraštaja i, jasno je, predstavnici različitih orijentacija... Svedok pesama je, dočim, kolekcija eseja. Eseja "o savremenim srpskim pesnicima", stoji u njenom podnaslovu. Pored uvodnog, petnaest ih je u nizu. Besumnje, dvema novim knjigama Dušica Potić je uobličila iscrpan kritički pregled pojava u savremenoj srpskoj poeziji obelodanjujući, u kritici koliko i u esejističkom žanru, vrednosti svog postupka. I, dakako, osobenosti svojih merila.
       Tekstovi svrstani u Tetovažu pisani su (pomalo nespretno upućuje Napomena na kraju knjige) "za potrebe dnevne kritike". Više no o prirodi kritičkog metoda, ova informacija govori da bi posredi trebalo da bude redovno praćenje i komentarisanje zbivanja na pesničkoj sceni. Redovno je, uistinu, onako kako su nalagala merila vrednosti i procena specifičnosti dela. To će reći - ipak selektivno. Bez obzira na to da li o njima piše u celini afirmativno, ili razlučujući kvalitete od nedostataka, Potićeva bira knjige markantnih, nestandardnih obeležja, knjige koje svedoče pomake u opusu pojedinih pesnika, ili unutar pojedinih orijentacija. Analizira ih i tumači interpretativnim metodom, prevashodno usmerena na tematske odlike i značenjske slojeve, na poetičke pesnikove nakane, ili filozofiju pevanja, kadgod na kompoziciju i strukturu zbirke. Ispoljava, pri tom, izvanredno poznavanje materije, pesnika o kome je reč i njemu srodne autore, književnu epohu u celini. Poznavanje teorijske literature, podjednako. Mada piše o delima autora generacijski veoma udaljenih, programski krajnje različitih i nejednako ostvarenih, njena se tumačenja slažu u sliku o poeziji nebrojenih vrednosti najvišeg reda. Odavno etablirani pesnici predstavljeni su kao stvaraoci spremni na inoviranje svog pevanja, pa i na ona svojstvena modernoj poeziji, autori srednjeg naraštaja dubokom refleksivnošću odgovaraju na izazove vremena, a mlađi rečenu sliku upotpunjuju detaljima poetike postmodernizma.
       U najvećem broju slučajeva, eseji Dušice Potić su, zapravo, proširene kritike što je, kad je o ovom žanru reč, sasvim legitimno. Najvećma se razvijaju podstaknuti jednom zbirkom autora kakvi su, recimo, Raičković i Pavlović, Radović i Simović, M. Petrović, Novaković i Tešić. Ili, među mlađima, Đerić, Jovanović i D. Ilić. Predmet eseja, svakako, mogu biti i nekolike pesnikove zbirke, Tadićeva, ili T. Kragujević, na primer, pa i jedna Pavićeva, ili Ristovićeva pesma. Esejistička forma je, rekli bismo, prava mera Potićeve, prilika da svoj postupak "oslobodi", da ga razgrana i obogati novim komponentama a merila da izoštri koncentracijom na probranim pesnicima. Promišljanje poetičkih stanovišta i, pogotovu, misaonih pesnikovih potencijala dobija na dubini i opsežnosti, argumentacija se multiplikuje prizivanjem srodnih pojava u domaćoj i stranoj književnosti, analitički postupak neretko iskušava na samom tekstu. Na načinima njegovog funkcionisanja i, razume se, na značenjima poetskog iskaza. U prirodi je žanra, ali valja naglasiti da eseji Dušice Potić pulsiraju kreativnim nabojem, da smanjuje razliku između kritičkog diskursa koji, nekad se tvrdilo, samo sekundira i lepe književnosti.
       S tim je u vezi i dopuna ovom svedenom saopštenju. U jednoj svojoj kritici Potićeva, naime, napominje da je "svaki kritički govor neminovno (...) i redukcija pesničkog". To je, besumnje, notorna istina, ali teško primenjiva na njen kritičko-esejistički postupak koji inklinira onima što zastupaju preobražaj tradicionalne funkcije ove discipline. Koliko je jasno da se ne može podrediti ulozi komunikacijskog posrednika, očigledno je da njen metod ne pristaje na samu po sebi razumljivu redukciju pesničkog govora. Naprotiv, na delu je svojevrsno pariranje stvaralačkim intencijama pesnika. Štaviše, ekstenzija njihovih nauma.