NASLOV: Mala ljubav za mene ili šta plaši Vinsenta Prajsa
AUTOR: Dušan Ristić
REDITELJ: Nenad Gvozdenović
POZORIŠTE: Atelje 212

      Vladimir Stamenković
       U predstavi komada Dušana Ristića "Mala ljubav za mene ili šta plaši Vinsenta Prajsa", unapred proglašenoj za vrhunac tekuće pozorišne sezone, čak za utemeljivače jednog dosad nepoznatog dramaturškog modela, nema ničeg toliko novog ni tako prevratničkog što bi odista proširivalo granice današnjeg pozorišta.
       Kvalifikovan od pisca kao komedija, taj komad, ipak, pre spada u dramski nego u komični teatar, budući da samo neki njegovi delovi podstiču smeh u gledalištu. To je, zapravo, razvučena, nedovoljno dramatična priča o mladom beogradskom režiseru, zanesenjaku opsednutom ulogama slavnog glumca Vinsenta Prajsa u horor filmovima, koji u Londonu pokušava da uspe u filmskom svetu, a jedino postiže da definitivno pobrka svoje umetničke fantazme s onim što se događa u stvarnosti. Ali, u radnju je uneto i nešto što dolazi pravo iz melodrame: opis dvosmislenog i na raznim prividima zasnovanog odnosa tog mladog čoveka s jednom striptizetom, koji se naposletku preobražava u čistu, zanosnu ljubavnu romansu.
       S druge strane, iako se ne može dovesti u pitanje autorova darovitost, spretnost s kojom povezuje u organsku celinu pozorišno i filmsko, ili umešnost u podražavanju specifičnog anglosaksonskog humora, očigledno je da njegov komad ima dve krupne mane. Pre svega, u njemu je dijalog, a pogotovo u monološkim iskazima, i deklarativan i neprirodan, prepun pompeznih fraza, zbog čega se junaci s vremenom deformišu u patetične, gotovo groteskne figure. Drugi nedostatak je u tome što je velika tema ljubavi konvencionalno i površno prikazana, uglavnom kroz zaplet u kojem dominiraju različiti spoljašnji nesporazumi i način na koji se oni razrešavaju.
       Tu onda ne mogu ništa da pomognu ni reditelj Nenad Gvozdenović, ni par iskusnih glumaca, Svetlana Bojković (DŽesika) i Miodrag Krivokapić (Viktor), ni dvoje njegovih mladih kolega, Dragana Đukić (Keri) i Bojan Žirović (Goran) čega nema u komadu, to ne postoji ni u predstavi. Oni jedino uspevaju da u komične scene unesu prefinjenu artificijelnost, persiflažu najvišeg ranga, pri čemu dolazi do izražaja i rediteljeva veština u građenju smešnih situacija, ali i rutina starijih i prirodan instinkt mladih glumaca, koji podjednako precizno određuju kad treba prestati s karikiranjem, a u likove uneti i zrno životne verodostojnosti. A pravi junak večeri je Milan Mihailović, u ulozi ekscentričnog batlera Hauarda, čudaka i kantomana, čiji je zadatak, istina, olakšan time što on, i po piščevoj zamisli, čvrsto stoji obema nogama u području komičnog.
       I tako, s prikazivanjem komada Dušana Ristića "Mala ljubav za mene ili šta plaši Vinsenta Prajsa" dobijamo još jedan prilog našem današnjem, donekle zamaskiranom bulevarskom pozorištu, u ovom slučaju prilagođenom holivudskim standardima, proizvođenju zabave na tamošnji način.