U Britaniji privatni život isuviše zadire u javni, što je obrnuto od onoga što se dešavalo u istočnoj Evropi

      DŽeremi Harding je jedan od najtraženijih novinara u Britaniji i urednik London Revienj of Books. Autor je knjige Small NJars, Small Mercies, koja je prvi put objavljena 94. NJegova poslednja knjiga The uninvited: refugees at the rich man's gate, objavljena u maju prošle godine, govori o sudbini imigranata koji rizikuju svoje živote da bi se domogli obećanih zemalja Zapadne Evrope i surovom tretmanu kojem bivaju podvrgnuti. Harding je pratio imigrante i izbeglice u Maroku, Španiji, Italiji, na Kosovu i u Albaniji i granične patrole koje su nastojale da ih spreče prilikom ulaska. Knjiga je pisana u formi istraživačkog novinarstva i ukazuje na brutalne imigracione zakone zemalja Zapadne Evrope.
       Budući da ste izbliza pratili sukobe na Balkanu u proteklih deset godina, možete li nam reći da li su zapadni mediji realno prenosili stanje u ovom regionu?
       - Bilo je trenutaka kada su jedni bili u pravu a drugi nisu, i obrnuto. Najteži trenutak za vodeće masmedije bio je početak bombardovanja Jugoslavije, jer su postali zavisni od informacija koje su dolazile iz NATO-a. Bilo je trenutaka slabosti u kojima su gubili osećaj kritičke distance prema informacijama koje su dobijali od NATO-a. U velikom broju slučajeva main-stream mediji jednostavno su prenosili ono što je NATO imao da saopšti. To je predstavljalo veliki problem. Vlade, međutim, uvek pokušavaju da kontrolišu informacije, pogotovo kada je ratno stanje. Bilo je, s druge strane, i mnogo kvalitetnog izveštavanja sa Balkana.
       Kao urednik u London Revienj of Books, šta nam možete reći o aktuelnoj britanskoj književnoj sceni? Koje je mesto dokumentarne literature kojom se vi bavite?
       - Lično, imam afinitet prema toj vrsti literature. Zanimaju me eseji o književnosti, o odnosu književnosti i drugih oblasti, kao i dugačke reportaže koje ulaze mnogo dublje u temu nego što to može novinski tekst. Beletristika je, međutim, veoma živa i dobra, pogotovo ona dela koja dolaze iz Irske i Škotske. Najbolja dela bave se lingvističkim pitanjima, pre nego naracijom.
       Kakva je veza između medija i književnosti u Britaniji?
       - Veoma bliska u smislu tržišnih parametara. Mediji i izdavači u velikoj meri koriste jedni druge na način koji nije u potpunosti zdrav. U delu štampe postoji fascinacija piscima beletristike. Mnogo više prostora ustupljeno je kulturnim rubrikama i dodacima danas nego pre 20 godina, ali i rubrikama koje se tiču životnog stila, o tome kako da se oblačite, opremite stan, gde da izlazite, kako da živite. Književne strane nisu mnogo dalje od toga.
       U čemu je odgovornost novinara?
       - Moja odgovornost kao novinara jeste da budem zanimljiv, a da ne lažem. Takođe, postoji veoma jak trend u britanskom javnom životu u kojem su privatno i lično važnije od svega ostalog. Privatni život isuviše zadire u javni, što je obrnuto od onoga što se dešavalo u istočnoj Evropi, gde se javni život isuviše mešao u živote običnih ljudi. U britanskim novinama možete pročitati tekstove o tome kako je gospođa Smit doživela katastrofu sa svojom decom, ili "kako sam ostavila muža", a česta je i fascinacija raznim ličnim povredama ili bolestima. Takvi tekstovi narušavaju samu ideju javnog.
      
       A. O.