Da li su "odgovorni" pisci na ovim prostorima godinama bili podrška nekome ili nečemu, pa je došlo vreme da pisac bude slobodan, iskren i da sledi svoje kreativne impulse? Iz toga proističe i javna odgovornost da saopštava istinu onima u čijim rukama je moć - vladama, institucijama, tradicijama

      Posle gostovanja Britanskog nacionalnog teatra sa "Hamletom", susret poznatih britanskih pisaca sa piscima iz Jugoslavije i regiona jugoistočne Evrope prošle nedelje u Beogradu, u organizaciji Britanskog saveta, predstavlja još jedan važan kulturni događaj u našoj sredini.
       Povodom teme "Javna i lična odgovornost pisca", prošlog vikenda okupili su se predstavnici savremene britanske književne scene, Sara Dunant, Xilijen Slovo, Endru O'Hegan i Xeremi Harding, kao i pisci, kritičari i prevodioci iz nama susednih zemalja - Peter Zilahi (Mađarska), Kaijus Dobresku (Rumunija), Daša Drndić (Hrvatska), Zoran Mutić ( Bosna i Hercegovina) i Aleš Car (Slovenija).
       U živoj i često veoma duhovitoj diskusiji, koja se kretala od čisto književnih problema do društvenih i političkih tema, učestvovali su i neki od naših istaknutih književnika, prevodioci i dramaturzi srednje generacije, Ivana Dimić, Vladislav Bajac, Sreten Ugričić, Zoran Paunović, Aleksandar Gatalica i Miloš Krečković iz Srbije, te gošća iz Crne Gore LJiljana Pavićević. Čitav događaj snimljen je za specijalnu emisiju koja će biti emitovana na jednom od radio programa Bi-Bi-Sija.
      
       Za šta je pisac odgovoran
       "Smatram da je jedna od dužnosti pisca da bude neodgovoran," odgovor je proslavljenog škotskog pisca mlađe generacije Endrua O'Hegana, na pitanje NIN-a. "Pisac bi trebalo da bude oslobođen odgovornosti. Ponekad se suviše često govori o tome šta je zadatak pisaca, o čemu bi trebalo da pišu i na šta bi trebalo da reaguju. Sloboda je ono što je neophodno piscu. Ovde ste imali kulturu odgovornih pisaca, pisaca koji su bili podrška nekome ili nečemu, i čini mi se da su vam potrebni pisci koji su oslobođeni takvog modela. To važi za sve kulture. Kad se govori o odgovornosti pisaca, pokrenu se i pitanja javne i privatne odgovornosti. Čini mi se da je privatna odgovornost pisca da bude iskren i sledi svoje kreativne impulse, iz čega proističe i javna odgovornost da saopštava istinu onima u čijim rukama je moć - vladama, institucijama, tradicijama."
       O'Hegan pripada generaciji pisaca koji su u drugoj polovini osamdesetih poveli borbu protiv standardnog engleskog jezika . Bilo je to vreme tačerizma, kad je škotski nacionalizam postajao izraženiji a pisci se osetili otuđenima od velikih engleskih kulturnih centara. Revolucija je izvedena na estetičkom nivou, uvođenjem nestandarnog jezika u literaturu i eksperimentisanjem književnim formama.
      
       Afrika je željna vodvilja
       "Nešto se desilo u formi jezika što je moju generaciju nateralo da oseti odgovornost koju ima pisac. Jezik kojim govore moji roditelji prvi put je ušao u književnost i sada je on prepoznatljiv ne samo na britanskoj literarnoj sceni. Ta promena u načinu pisanja nije bila toliko eksplicitno politička, nismo pisali o nekim političarima koji nam se ne sviđaju i situaciji koja nam ne odgovara, već smo se bavili nečim veoma važnim u irskom smislu - promenama u formi i jeziku. Najveći pisci irske tradicije u 20. veku, Beket,
       Xojs, Jejts, nisu dozvolili da budu uvučeni u dnevnopolitičke rasprave o nacionalnom identitetu koje su bile veoma žive u Irskoj početkom 20. veka, već su bili odani nečem drugom u svojoj kulturi, jeziku, formalnim inovacijama, razvijanju modernističke revolucije u književnosti. U tome ja vidim važnu temu kad govorimo o onome šta dolazi posle političkih promena", kaže Endru O'Hegan.
       Zanimljiv primer Južne Afrike navela je DŽilijen Slovo, autor brojnih romana različitih žanrova, od političkih trilera, detektivskih romana, do memoara o svojoj porodici "Everdž secret thing: mdž familu, mdž countrdž", iz 97, koji je postao internacionalni bestseler. Xilijen je rođena u Južnoj Africi, u porodici proslavljenih boraca protiv aparthejda. Iako već dugo živi u Engleskoj, Južna Afrika je za nju veliki izvor inspiracije. Govoreći o promenama koje su usledile u kulturnoj sferi posle pada aparthejda, Xilijen je navela primer pozorišnog života, koji je u Južnoj Africi bio posebno bogat i predstavljao izvor novih ideja i formi. Pozorište je pokretalo i okupljalo ljude. Situacija se danas promenila. Veoma ugledno pozorište u Johanesburgu, Market theater, koje je pre promena okupljalo profesionalne glumce i reditelje i bilo veoma popularno, sada je pred zatvaranjem i u velikim finansijskim teškoćama. Posle perioda prevlasti tzv. struggle art, angažovane umetnosti, naročito poezije koja je obeležila južnoafričku borbu protiv aparthejda, zavladalo je osećanje prezasićenosti.
       "Promena se desila kod publike, koja više nije zainteresovana za ozbiljne komade i velike pozorišne teme, već od pozorišta sve više očekuje zabavu", kaže DŽilijen Slovo. "LJudi kao da su osetili olakšanje posle promena u društvu i odjednom više nisu želeli da na pozornici gledaju komade s političkom konotacijom, ili one koji bi izazivali osećanje krivice zbog onoga što je vlada radila u njihovo ime. Kad je proslavljeni engleski pozorišni glumac, Entoni Šer, poreklom iz Južne Afrike, neposredno posle promena u Johanesburgu izveo Šekspirovu dramu "Tit Andronik", predstava je doživela fijasko, publika je nije razumela. Oni su išli da gledaju vodvilje, lake zabavne komade. Kao da su zaključili da su uradili dovoljno, da su se izborili za demokratsko društvo i time kao da su završili sa razmišljanjem."
       Jugoslovenski pisci i njihovi gosti iz regiona govorili su o tome koliko su promene koje su donele pad poslednjih autoritarnih režima u istočnoj Evropi zaista suštinske, koliko je atmosfera koja je usledila inspirativna za pisce i koje teme ih zaokupljaju.
      
       Srpsko-hrvatska razmišljanja
       Daši Drndić ovo je bila prva poseta Beogradu, u kojem je provela 37 godina, posle odlaska u Hrvatsku 92. godine. Ona je izdvojila sličnosti koje su obeležile poslednjih desetak godina u Hrvatskoj i Srbiji, kao što su marginalizacija i instrumentalizacija umetnosti, nametanje modela "patriotske" kulture i književnosti, promovisanje podobnih pisaca. "Ideje nisu cirkulisale, već se mali broj nezavisnih listova i književnih časopisa obraćao publici koju su činili njihovi istomišljenici. Mladi, buntovni pisci, koji su pisali o temama na margini društva i bili kritični, nisu mogli da dobiju prostor. Sada se njihova literatura promoviše i čita. Pored ove urbane literature, u Hrvatskoj su se nedavno pojavila i dva-tri pisca, mahom iz unutrašnjosti, koji su stekli veliku popularnost pišući o tzv. ruralnim temama, koje su bile česte u literaturi osamdesetih. Taj povratak u prošlost čini mi se da je u neskladu sa ovim vremenom."
       NJeno mišljenje je da su promene koje simbolizuju datumi, 3. januar 2000. u Hrvatskoj i 5. oktobar u Srbiji, spore, meke, više prelazne nego suštinske. "Atmosfera nije posebno inspirativna. Zavladao je nekakav vakuum u kojem se kod umetnika oseća zasićenost bavljenjem politikom. Možda je ovo trenutak da pisci više razmišljaju o samoj književnosti, o formi, jeziku i stilu. S druge strane, predstoji nam period socijalnih nemira i siromaštva, jer su naše zemlje ekonomski uništene, što je pogodno tle za povratak desnice i ekstremnih grupacija", smatra Daša Drndić.
       O osećanju umora i "predoziranosti" politikom govorila je i Ivana Dimić, dramaturg, pisac i prevodilac iz Beograda, koja je naglasila: "Promenio se rečnik, nema više govora mržnje u medijima koji je obeležio protekli period. Novo je i pokretanje pitanja lične odgovornosti, svest da je svako odgovoran za ono što radi, ili za ono što piše".
      
       ANA OTAŠEVIĆ