Lako će do vrhova nove vlasti stići Emir, Jovan, Gorčin, Cvele, ali je prilično neizvesno kako će to ostvariti Andrić, Selimović, Crnjanski

      Pre izvesnog vremena jedna od najvećih kulturnih ustanova na Balkanu, Biblioteka grada Beograda (na ulasku u Breg sećanja, okretnica javnog saobraćaja) iznenada je uronila u pomrčinu. Beše to vreme kolektivnih isključenja, planske i havarijske restrikcije struje, ništa nas više ne može iznenaditi... Ali, kad su ljudi koji vode biblioteku otkrili da, na puškomet unaokolo, samo ova ustanova od nacionalnog značaja nema ono što ištu poslednje Geteove reči ("Više svetlosti"), neko se javio Elektrodistribuciji da proveri šta se dogodilo, odakle je stigao nesalomiv podatak da Biblioteka odavno nije platila svoje račune i dok se to ne sredi...
       Ipak, u toj službi koja svetli i oblači, ima kulturnih ljudi i gospodin sa one strane žice je podlegao kulturnim argumentima i svojeručno vratio struju ustanovi koja deo svog blaga i arhive drži na kompjuterima, disketama i drugim elektronskim spravama. Reklo bi se, hepiend. Ali, daleko od toga.
       To što jedna nacionalna ustanova, koja se budžetski održava, duguje za struju, a nije u njenoj moći da sama razreši taj ključni problem, samo je deo njene nevolje. Mnoge biblioteke širom zemlje Srbije prošle su ove zime mnogo gore, a jedna (na uglu Južnog bulevara i Milorada Gavrilovića) pored koje ovaj potpisnik prolazi maltene dva puta dnevno, nagorela se sveća više nego ikad. No, pravi problemi, suštinski i u jezgru njihove osnovne delatnosti, jesu nedostatak novih izdanja (već petnaestak godina ulaze gotovo samo neke knjige iz NIN-ovog izbora godine). Ako odete u pomenutu Gradsku biblioteku ili u Narodnu biblioteku Srbije i potražite neke važne teorijske knjige iz različitih, humanističkih ili egzaktnih oblasti, mala je sreća da ćete nešto naći. Jednostavno, te knjige se mogu kupiti samo za zapadne devize, a otkad je ova zemlja pala u izolaciju, ratove i nemaštinu, za ovu vrstu kulturne robe, jednostavno, nije bilo sredstava.
       Istu nevolju je imala dragocena Biblioteka Jugoslovenske kinoteke (Knez Mihailova), ali je pre godinu dana dobila donaciju, poklon lične biblioteke jednog od osnivača katedre za filmsku teoriju na Harvardu, profesora Vlade Petrića. Ukupno, nekoliko hiljada najdragocenijih, uglavnom novijih i najnovijih knjiga na engleskom i francuskom. Ovaj legat, donacija ili jednostavno poklon, nazovimo to kako hoćemo, jeste način na koji velike univerzitetske biblioteke i nacionalne kolekcije u svetu bogate svoje lagume. Naravno, ni tamo to nije jedini način.
       Misleći na nove, referente knjige, ne smemo zaboraviti šta se dogodilo sa našom književnom baštinom i klasikom novijih vremena. Gradske, opštinske i seoske biblioteke (jedna od najlepših je u Žiči, koju inteligentno i predano vodi ovogodišnji dobitnik NIN-ove nagrade Goran Petrović) čine što mogu, ali klasici poput Andrića, Selimovića, Crnjanskog, Kiša, na glavnom su udaru jer pripadaju obaveznoj lektiri. Proverili smo na nekoliko mesta. Knjige ovih autora su u apsolutno ruševnom stanju (što nikako ne ide na dušu požrtvovanim bibliotekarima), jer knjiga ima, što se teško priznaje, svoj upotrebni vek. Danas se u mnogim razgovorima o novoj kulturnoj politici i novim kulturnim modelima govori o alternativnoj, virtuelnoj, digitalnoj, interaktivnoj kulturi.
       Novi republički ministar kulture Branislav Lečić, vrstan glumac i radoznali intelektualac, čovek koji je uspeo da se u proteklim godinama nijednom ne oblati (retka vrlina na brdovitom Balkanu), ima probrane savetnike i priručne štabove, vidimo da se (novine o tome svedoče) rado odaziva gotovo svakom novinarskom radoznalcu, pominju ga sa velikim poverenjem oni koji ga znaju decenijama. Lepo. Ne sumnjamo da će do njega najlakše stići Emir, Jovan, Gorčin, Cvele, da pomenemo samo neke. Prilično je neizvesno kako će to ostvariti Andrić, Selimović, Crnjanski, Kiš. Dobro je što u mašti hrlimo ka novoj internet, interaktivnoj kulturi, ali u temelju naše kulture ostaće ipak one knjige od kojih se mora poći. U bibliotečkim katalozima ove knjige postoje, ali kad vidimo u kakvom su stanju (većina od njih), padamo u duboku setu. To ne mora da se rešava već sutra, ali će uskoro morati, dok ne bude kasno. Nigde na zemaljskoj kugli nije Makluanova galaksija pobedila Gutenbergovu. Gde se to privremeno dogodilo, znak je za poslednju uzbunu.
      
       MILAN VLAJČIĆ