Nisam otišao u inostranstvo kao deo moje generacije, ali nisam se zatvorio sa malim krugom ljudi i spustio roletne. Nastavio sam da šibam - kaže autor novog domaćeg filma "Munje"

      Mladi reditelj Radivoje Andrić je pre nekoliko godina debitovao filmom "Tri palme za dve bitange i ribicu". Iako ima samo 33 godine, bio je pomoćnik i asistent režije u desetak filmova i TV serija ("Bulevar revolucije", "Spasitelj", "Lepa sela lepo gore", "Dezerter", "Do koske", "Nebeska udica", "Crna mačka, beli mačor", "Grad stranaca", "Policajac sa Petlovog brda", "Otvorena vrata"...), sarađivao na televiziji, potpisao dva dokumentarca ("Januarska reka" i "Je l' bombarduju kod vas?") i niz džinglova na Radiju B92. Ovih dana se pojavio njegov drugi igrani film "Munje".
      
       Film "Munje" je na premijeri u Sava centru naišao na sjajan prijem publike koja je po godištu bila prilično šarenolika. Može se zaključiti da film nije namenjen isključivo mlađoj publici?
       - Takvo reagovanje publike je bilo iznenađenje za mene. Iako nisam pravio "Munje" samo za mlađu publiku, mislio sam da će ga prvenstveno ona prihvatiti jer mladi najviše i idu u bioskop. O tome sam razgovarao i sa producentima filma. Međutim, kad su na kontrolnim projekcijama neki stariji i ozbiljniji ljudi gledali "Munje", oni su bili ti koji su me pitali da li će mladi razumeti taj film. Znači, "Munje" očigledno korespondiraju i sa starijom publikom. Na primer, miks filma završavali smo u Zagrebu, jer u Jugoslaviji ne postoje takve tehničke mogućnosti, pa smo za tamošnje poznanike napravili jednu projekciju, i tu je između ostalih bila jedna starija gospođa, najbolja drugarica moje bake. I, njoj su suze išle od smeha. E, sad, ako se gospođa iz Zagreba od oko 80 godina smeje tom filmu koji je ceo u beogradskom žargonu, moj strah da će on imati probleme sa prijemom kod publike je bio neosnovan.
      
       Hoće li film moći da korespondira sa publikom u inostranstvu?
       - Laički i intuitivno, mislim da "Munje" mogu da imaju prođu u zemljama u tranziciji - slični smo, osim što su oni manje nagrabusili od nas. Problem je što Evropa ima o nama određenu sliku koja je samo delimično ispravna. Nemam ništa protiv filmova u kojima se o Balkanu govori kao o buretu baruta, gde se samo puca, gde su strasti, pijanstva, svadbe, žene, Cigani, itd, ali Evropa ima takvu sliku o nama, i očekuje da joj je mi i dajemo. "Munje" nisu takav film, bave se "tajnim" Beogradom koji živi noću. Ne znam kako bi Evropa gledala takvu urbanu priču, mislila bi da se tu ne radi o istoj zemlji.
      
       Vaš prethodni film "Tri palme za dve bitange i ribicu" je komedija, "Munje" takođe. Da li je to nameran izbor ili sticaj okolnosti?
       - Trudim se da budem veseo čovek jer smatram da je tako mnogo lakše i meni i ljudima oko mene. Ako na sve to mogu da snimam i vesele filmove, još bolje proširiće se krug veselih ljudi i na one koje ne poznajem. Obožavam komedije, mada "Munje" nisu to u klasičnom smislu, ni u dramaturgiji, ni po broju gegova, ni po zapletu. Naravno da u njemu ima komičnih elemenata i da izaziva smeh. U svakom slučaju, moje opredeljenje je da bar za sada pravim vesele filmove. Može to u budućnosti da bude akcioni film, ili, daj bože, vestern, ali trudiću se da bude veseo i smešan. Inače, plašim se tužnih krajeva pa zato, na primer, nisam završio ni jednu od poslednjih pedesetak knjiga koje sam čitao. Jedino ako sam apsolutno siguran da knjiga ima srećan kraj, onda je celu pročitam.
       "Munje" govore o snalaženju ili nesnalaženju mlade "tehno" generacije, o ljudima bez novca koji pokušavaju nešto da urade u životu. Da li oni imaju budućnost, jesu li oni lepša strana Srbije?
       - Oni su najgore prošli - to je mogla da bude uništena generacija, ali na neki način uspeli su da se sačuvaju. Moja generacija je, da tako kažem, osetila šta je to život, a ova deca nisu - taman kad su krenula u život, počele su strahote. I zato postoji jaz, nerazumevanje između pripadnika obe generacije u filmu. Kad su kola krenula nizbrdo, deo moje generacije je otišao iz zemlje, neki su ostali, ali su se povukli i spustili roletne. U filmu oni i dalje žive u svom starom svetu, uopšte ne mogu da prihvate novi grozni svet, a klinci taj grozni svet doživljavaju kao sasvim normalan jer ne znaju za bolje. Moj put je bio nešto između - nisam otišao, ali nisam se zatvorio sa malim krugom ljudi i spustio roletne. Nastavio sam da šibam, po principu: šta bude, biće.
      
       Niste imali dilemu: otići ili ostati?
       - Ne. Pitam se da li će mi roditelji ikad oprostiti što sam se dva puta vraćao u zemlju onda kad je bilo gusto: jedanput za vreme prve velike mobilizacije 1991 - bio sam na filmskom festivalu u Egiptu, drugi put sam bio poslom u Nemačkoj kada je počelo bombardovanje, i opet sam odmah došao nazad. Ne znam da li je to patriotizam ili ljubav prema porodici, ili je to strah - uvek je mnogo gore kad si daleko u tim užasnim trenucima. Ne znači da su u pitanju nekakvi visoki ciljevi. U svakom slučaju, nikad mi nije palo na pamet da se iselim. Možda je to osećaj odgovornosti ili mesijanski kompleks da učestvujem u događajima kod kuće - ranije je to bilo učestvovanje u svemu protiv nečega, sada je verovatno opet neka misija u pitanju.
      
       Vaši roditelji su radili na televiziji - majka Bojana kao dramaturg, otac Vladimir kao reditelj. Jesu li uticali na vas, i podržavali vas?
       - Naravno. Kada su scenariji u pitanju, odnesem i Bojani i Vladimiru da ih pročitaju. Vladimir je scenaristi Milanu Puziću i meni mnogo pomogao savetima za film "Tri palme za dve bitange i ribicu". O tekstu za "Munje" je rekao da tu ne treba ništa da se dira, a posle prve ruke montaže filma mi je savetovao da ništa ne skraćujem ili izbacujem. Nisam ga do kraja poslušao, ali mi je posle premijere rekao: "Dobro je, niste ništa pokvarili." Od njih imam veliku potporu i pomoć. Živim s majkom, i ona zna kakve sve muke prate snimanje jednog filma.
      
       Sarađivali ste sa mnogim rediteljima. Imate li uzore među njima?
       - Od filmova koje sam gledao, najveći uticaj na mene je izvršio "crni talas" - to je bilo nešto što je odskakalo od ostalog: na primer film "Kad budem mrtav i beo" Živojina Pavlovića ili filmovi Puriše Đorđevića. Od pokojnog profesora Brace Slijepčevića dosta sam naučio u školi, a docnije i od Srđana Karanovića koji je celu našu klasu vodio na snimanje filma "Virdžina", gde smo mu bili asistenti. Na televiziji sam najviše radio sa Mišom Vukobratovićem, i od njega sam dosta toga naučio u praksi. Ili Zoran Andrić, jedan od naših najboljih pomoćnika režije - s njim sam mnogo sarađivao i od njega svašta naučio.
      
       O "Munjama" se govori kao o "beogradskim grafitima" ili o prirodnom nastavku Dragojevićevog filma "Mi nismo anđeli". Rekao bih ipak da je to urbani road-movie.
       - Jeste. Kada se taj film prepriča, deluje bez veze, priču je teško objasniti budući da su u filmu najvažniji likovi. Da bismo ga lakše objasnili, Srđan Anđelić i ja smo se setili "Američkih grafita" jer je taj film takođe neprepričljiv. Veoma mnogo poštujem i volim Dragojevićeve filmove, ali "Munje" su, u stvari, ipak više nastavak filma "Kako je propao rokenrol".
      
       VUK PAVLOVIĆ