Aleksandrar Ilić, Ambasador u Pragu

      Budući ambasador u Pragu, profesor, književnik i prevodilac Aleksandar Ilić učinio je mnogo na uspostavljanju češko-srpskih odnosa, posebno kada je o literaturi reč. Ovim povodom za NIN kaže:
       - Izuzetno je važno da se promeni slika o Srbiji i Jugoslaviji u svetu, da se razdvoji od onog čoveka sa dugačkom kosom i nožem u zubima (da ne ulazimo u to da li je ona montirana ili stvarna). Ono što imamo odmah da ponudimo svetu jeste kultura. Preko knjige, filma, pozorišta, izložbi, muzike... Treba pokazati svetu da smo mi kulturan evropski narod. To mogu da učine ljudi koji će se time baviti u našim ambasadama, na visokom profesionalnom nivou.
       Zalažem se da u svakoj važnijoj ambasadi postoji ataše za kulturu i to mora biti čovek koji je već nešto uradio za zemlju u koju odlazi, ali i u našoj zemlji. Recimo, šta bi značilo da jedan Nikola Milošević bude u Unesku, da Gojko Tešić bude u Rusiji, da u ambasadi u Poljskoj bude Biserka Rajčić, u Portugalu Jasmina Nešković ili Gordana Ćirjanić u Španiji? Ti ljudi sigurno mogu da urade više nego neki činovnik u ambasadi doveden po kriterijumima JUL-a.
       Ta mesta atašea za kulturu u našim ambasadama ne smeju da budu predmet nikakvih kadrovskih licitacija. LJudi koje sam spomenuo nisu moji politički istomišljenici, ali oni su kompetentni za posao koji bi tamo mogli da obavljaju. Naravno, pre toga u SMIP-u mora da se postavi koncepcija ambasade tako da u njoj bude čovek koji će raditi ove poslove, a neće tek da ih uči, čovek koji to već zna i može tamo da pliva kao riba u vodi. Bilo bi potpuno normalno da takav ataše za kulturu odmah izdejstvuje prikazivanje filmova po scenariju Dušana Kovačevića na televiziji te zemlje, da dovede najbolje pozorišne predstave iz Beograda, predstavi najbolje slikare, muzičare...
       Predlažem, recimo, da se u svim zemljama prevede esej Slobodana Jovanovića "Totalitarci", da se vidi kako je u srpskoj kulturi postojala kritika totalitarizma na nivou Karla Popera. Treba prevesti političke eseje Borislava Pekića, moraju se prevoditi naši pisci na jezik te zemlje, ali ne po privatnim kriterijumima i ličnim vezama. Sve što u našoj političkoj kulturi postoji kao njeno najdragocenije nasleđe, mora se odmah prevesti jer smo mi u Evropi do danas ozloglašeni kao neki totalitaran, autoritaran narod, što uopšte nije tačno. I to treba što pre demantovati.