Dok bogate evropske zemlje u jednoj osobi objedinjuju atašea za kulturu i direktora kulturnog centra, kod nas je to odvojeno, a DOS i SNP u Saveznoj vladi već mesecima se nagađaju oko direktora Jugoslovenskog kulturnog centra u Parizu, ili ambasadora u Unesko...

      Onaj Mirin drug i kadar, dr Radoš Smiljković, ušao je u politički život u vreme Osme sednice, ali je istovremeno te 1987. godine zakoračio i u istoriju literature. Naime, u obračunu sa tadašnjim predsednikom Gradskog komiteta SK Beograda Dragišom-Bucom Pavlovićem, Smiljković je posegao za ubitačnim citatom "slavne engleske književnice Somerset Mom". Posle izvesnog vremena, dotični je završio kao ambasador u Bugarskoj, potom i u Austriji. Tada se niko nije usudio da makar u šali spočitne ovom doktoru sociologije kako Somerset Mom jeste bio homoseksualac, ali muškog pola.
       Danas, čujemo, crnogorski kadar, predložen za ambasadorsko mesto, od stranih jezika "služi se ruskim". Da ne bude zabune, od ostalih jezika, osim ovog kojim se "služi", ne zna nijedan. Osim maternjeg.
       Kako izgleda priča o onima koji su povod za ovu temu? Reč je o ljudima koji treba da se bave kulturom u ambasadama i jugoslovenskim kulturnim centrima. Jovan Ćirilov u šali dodaje da je zaista samo o kulturi reč, ilustrujući to davnom anegdotom iz sopstvenog iskustva: "U vreme kada je jugoslovenski ministar spoljnih poslova bio Marko Nikezić, pozvali su me da mi ponude rad u diplomatiji, da se bavim kulturom. Tada mi je službenik sa kojim sam razgovarao rekao: 'Znate, samo treba da se bavite kulturom, a ne i špijunažom.' Posle tog razgovora, više me nisu zvali.Ova priča datira iz druge polovine šezdesetih.
       Mnogi su spremni da kažu kako je tada počela briga o imidžu Jugoslavije u svetu, a posebno kad je reč o kulturi. Danas, posle tri decenije, slika o srpskoj, odnosno jugoslovenskoj kulturi u svetu gora je nego ikad. Za početak, treba reći da su u istoriji jugoslovenske diplomatije postojala dva kulturna centra: jedan u NJujorku, koji je zatvoren 1992. godine kada su nam Amerikanci uveli sankcije, i drugi u Parizu, koji radi i danas, a na čijem čelu je i dalje Mirin kadar, pesnik Božidar Šujica.
      
       Prazna stolica u Unesko
       Odavno, međutim, po sistematizaciji koja postoji u SMIP-u, na papiru se nalaze i kulturni centri u Rimu, Beču, Berlinu, Atini i Moskvi. Ako je budućnost ponovnog otvaranja kulturnog centra u NJujorku zaista na dugom štapu, rad Centra u Parizu predstavlja deo tipičnih problema nove savezne vlasti koja treba da se dogovori hoće li tamo otići čovek iz Crne Gore ili iz Srbije. Pa kad su se dogovorili da to bude "crnogorski kadar", pojavio se predlog u liku izvesnog Komnena Bećirevića koji dugo živi u Parizu i slovi kao pisac. U ovdašnjoj javnosti proteklih godina je ostavio trag kao veliki poštovalac NJegoša i bivšeg režima Slobodana Miloševića. Tako, sada, nova vlast, srpska dakako, nije voljna da aminuje ovo crnogorsko rešenje jer smatra da je ono gore od postojećeg, i dok se to ne reši, Šujica sedi na trgu Bobur u Parizu.
       Sličan je problem i sa UNESKO, organizacijom u kojoj je donedavno naš predstavnik bila dr Nada Popović-Perišić. Nedavno, odlukom Savezne vlade, ona je razrešena dužnosti (saznajemo da je ostala u Parizu da predaje na Sorboni), ali novog predstavnika u ovoj, nama veoma važnoj organizaciji i dalje nemamo. Predloženi dr Ivan Čolović je odbio, što mnogi za žaljenjem primaju. a ovih dana se među obaveštenima u Saveznoj vladi govori o Mili Alečković, kćeri književnice Mire Alečković, koja je prevodilac i odavno živi i radi u Parizu. Nije mali broj onih koji su (neprijatno) iznenađeni pred mogućnošću da bi se ona našla u Unesku, i sva je prilika da će se i na taj konsenzus sačekati. U međuvremenu, što je realno veći problem od prazne ambasadorske stolice, nije postojala jugoslovenska komisija za Unesko, pa smo tako propustili pomoć koju bismo ponovo mogli da koristimo.
       Sada Jovan Ćirilov, u funkciji kandidata za predsednika, pravi spisak novih članova buduće komisije. Biće ih 30. Ne propušta da kaže kako je ova funkcija društvena, dakle on taj posao radi besplatno, ali "prihvatio sam to jer smatram da je važno odabrati ljude koji su već dali svoj doprinos u domenu kulture, nauke, prosvete i komunikacija. Naročito mi je stalo da u komisiji budu ljudi koji imaju stvaralačke odnose sa inostranstvom. Mislim da ću za dve nedelje izaći sa tim predlozima". Primer sa Parizom u ovom trenutku završavamo podatkom da će novi savetnik za kulturu u ambasadi Jugoslavije u Francuskoj biti vlasnica galerije "Haos" iz Beograda Borka Božović koja tokom aprila treba da ide "na novu dužnost".
       Zbog čega nova vlast tako sporo i trapavo radi ovaj posao koji je trebalo početi odmah posle konstituisanja? Da li samo zato što Srbi i Crnogorci u Saveznoj vladi ne mogu da se dogovore, da li zato što je u DOS-u toliko partija i stranačkih želja da je teško svima udovoljiti, ili što umesto Mirinih i Slobinih kadrova treba opet postaviti neke slične kojima je DOS jedino znamenje? Kako ovaj problem izgleda iznutra, u zdanju Saveznog ministarstva za inostrane poslove?
       Aleksandra Joksimović, pomoćnik ministra inostranih poslova zadužena za kulturu i informisanje, smatra nespornim najveći prodor koji je na međunarodnom planu napravilo upravo ovo ministarstvo od pobede DOS-a na prošlogodišnjim izborima do danas:
       "Međutim, nismo uspeli da se u široj populaciji izmeni slika o stremljenjima demokratske vlasti i našem ustrojstvu u državi. Čini mi se da je najbolji način da se približimo onome što nam je cilj, dakle evropskoj integraciji, da napravimo dobar iskorak u kulturi. Iskorak koji će biti državno i društveno organizovan. Nije sporno da je kvalitetna kultura uvek imala prolaz, ali uglavnom ličnim kanalima, ako tako mogu da kažem. Nama je stalo da ona ima i pravu podršku u državi čiji će legitimitet predstavljati. Pogledajte, na primer,kako se Evropa integriše. Krenulo se od čelika i uglja, a nastavilo se jednom snažnom kulturnom politikom koja je na pravi način povezala ovaj kontinent. I to je ono što nama u ovom trenutku najviše treba. Da se prikažemo na drugačiji način kao država, kao nacija, kao kultura koja ima šta da kaže."
      
       Slovenci očekuju glumce
       Vraćamo priču na ulogu kulturnih centara u ovom novom predstavljanju srpske kulture u svetu, a naša sagovornica nudi sledeće poređenje:
       "Pogledajte kulturne centre nekih evropskih zemalja koji deluju u Beogradu. Italijanski kulturni centar, Britanski savet, nemački Gete institut... Tačno je da su u pitanju bogate države, ali ogromne sume novca koje se odvajaju za rad ovih institucija svedoče da se njihova delatnost smatra veoma važnim segmentom u radu tih zemalja. Nažalost, u siromašnim društvima, prvo što strada jeste kultura. Tako je bilo i sa nama i sada se treba ugledati na one kojima treba da se približimo."
       Kad već hoćemo tim putem, nije naodmet i malo racionalizacije u ponašanju, gde takođe možemo slediti evropski primer. Savetnici za kulturu u tim zemljama su uglavnom i direktori njihovih kulturnih centara. Jednoj siromašnoj zemlji neophodno je da ima i atašea za kulturu u ambasadi u Parizu i direktora Kulturnog centra u ovom gradu? Nije li sasvim logično i dovoljno da to bude jedna osoba, uz jednog, dva pomoćnika? Treba podsetiti da je Kulturni centar u Parizu bio osnovan kao jugoslovenski u vreme kada su Jugoslaviju činile šest republika i dve pokrajine, pa je svako morao da ima svog pretendenta na mesto direktora, kao i atašea za kulturu. Danas je takav rezon do kraja besmislen i jedino razumljiv u funkciji borbe između dve federalne jedinice i na ovom planu. Gospođa Joksimović nas upoznaje da je u toku "restrukturiranje poslova u Ministarstvu inostranih poslova" i da će jedan od njenih predloga biti upravo racionalizacija nalik ovoj koju joj predočavamo. Takođe nam kaže da je neophodno što pre napisati na svim jezicima nove publikacije u kojima bi bila predstavljena Srbija, odnosno Jugoslavija, u novom ruhu. I dodaje:
       "Nadam se da ćemo uspeti da otvorimo i kulturni centar u Beču gde postoji lep prostor u centru grada. Ovo govorim jer smatram da su nam veoma važni oni gradovi gde ima dosta naših ljudi, kao i gradovi koju predstavljaju evropske kulturne metropole."
       Država, dodaje ova sagovornica NIN-a, ima nove materijalne troškove uspostavljanjem diplomatskih odnosa sa zemljama koje su do pre deset godina bile deo bivše Jugoslavije: "U svim pokidanim vezama, kada su se ponovo uspostavljale, prvo su se potpisivali sprazumi o kulturnoj saradnji. Kao još jedan dokaz da je kultura najbolji integrativni faktor. Evo, pre nekoliko dana gospodin Goran Svilanović i gospodin Dimitrij Rupel potpisali su takav sporazum prilikom nedavne posete slovenačkog ministra inostranih poslova Beogradu. Naravno, nije dovoljno takav sporazum potpisati, treba ga i ostvariti, i on treba da bude samo početak novih odnosa između dve zemlje, a ne početak i kraj. Bila sam u Sloveniji da bismo pripremili ovaj sporazum, i gde god sam razgovarala, pitali su kada će doći neko od umetnika iz Beograda, kada će ponovo gostovati Atelje 212, na primer... Naravno, jedno je pitanje dobre volje, drugo je problem finansija. Ministarstvo spoljnih poslova u okviru svog budžeta gotovo da nema novca za kulturu i to će finansiranje i dalje ići preko Republičkog ministarstva za kulturu, pre svega, i drugih institucija."
       Priča o manjku novca za kulturu nije ni nova ni nepoznata. Ali, usred naše hronične besparice, neke su se ambasade u svetu proteklih godina više angažovale na prevodu sabranih razmišljanja dr Mire Marković o socijalizmu, humanosti, pticama, cveću i još koječemu, negoli da predstave bilo kog živog srpskog klasika. A kad su pre neku godinu organizovani Dani jugoslovenske kulture u Kini, njih 88 izabranih je otišlo sa jednim ciljem - da pokažu Kinezima kako su na ovim prostorima i srce i umetnost na levoj strani.
       Ti dani su, nadamo se, zauvek prošli.
      
       RADMILA STANKOVIĆ