Propast televizije započela je onda kad su najbolji autori počeli da odlaze. Prvi je otišao Duško Radović a da se niko nije osvrnuo za njim. Kao da se osećalo olakšanje što takvi ljudi, visokog profesionalnog nivoa, odlaze. Carevi mediokritetstva mogli su da odahnu

      Razgovor sa doajenom naše televizijske i filmske režije Zdravkom Šotrom (68), sasvim slučajno, odvijao se u klubu pozorišta "Radović", mesta sa koga se pruža nimalo lep pogled na polusrušenu i nagorelu zgradu RTS-a. Prizoru prema kome naš sagovornik nema emotivnu distancu.
       Sa Milenom Dravić stajao sam 5. oktobra ispred češke ambasade, gledali smo kako gori Skupština. U toj gunguli neko je povikao da je osvojena zgrada televizije. Krenemo, i vidim plamen. Nisam imao snage da to gledam, vratio sam se. Ova zgrada sad liči na olupinu broda, kao neki "Titanik", koji se nasukao, pa izgoreo. Godinama je taj brod lutao po magli i udarao o hridi, jer njegov kapetan nije gledao u kompas, nego u vođu. Sad je utonuo u garež, polako prekriva ga rđa.
      
       SERVISNA STANICA: Gledajući ovaj prizor, prisećam se početaka onog što se danas zove RTS. Moji profesionalni počeci vezani su za početak rada beogradske televizije. Završio sam režiju na Pozorišnoj akademiji u Beogradu i otišao u vojsku. Tamo u Strumici, razmišljao sam na koju stranu ću posle vojske. Moj otac je želeo da budem hemičar, nije imao razumevanje za poziv koji sam izabrao i stalno mi je to nabijao na nos - "A, gde ćeš sad!?"
       U novinama se pojavio oglas da se osniva Televizija Beograd, i konkurisao sam za mesto asistenta reditelja. Na moju veliku radost, javili su mi da sam primljen. Godine 1958. 1. septembra skinuo sam uniformu a već sledećih dana inženjer Manojlović, tadašnji direktor tehnike, uveo me je u nedovršenu zgradu televizije na Sajmu i rekao: "Evo, to je studio, ovo su kamere a ovo je televizor!" Naravno, svi mi koji smo primljeni bili smo fascinirani novim medijem. Dali su nam neke spravice za premotavanje trake, zovu se lite, kojima smo premotavali izveštaje svetskih televizijskih stanica i pravili dokumentaciju. Mesecima smo to radili, opčinjeni novom tehnologijom. Polako smo se upoznavali sa televizijskom režijom, gledali strane programe i vrlo oprezno počeli da radimo program uživo, sa mnogo komičnih grešaka. Recimo, dekorater viri u kadru, smatra da to nije neki problem, a videće ga njegovi kod kuće!
       Kao asistent u popularnoj seriji "Servisna stanica", želeo sam da pokažem da i ja imam ideje. U pitanju je bila novogodišnja emisija, predložio sam da odjavna špica bude ispisana na balonima: da na svakom balonu bude po jedno ime, pa kad ga kamera snimi, ja probušim balon! Lola Đukić mi kaže: "U, pa ti si genije!" Međutim, šta se dogodilo: zbog velike vrućine u studiju, baloni počnu da pucaju usred snimanja. Ne samo što su pravili buku nego ostanemo i bez odjavne špice. Lola odmah predloži: "Ovog bacite u režisere, pun je dobrih ideja!" Inače, moj glavni zadatak bio je da glumcima došaptavam tekst. Ali, pošto sam rasejan tip, zablenem se u Miju i Čkalju, zasmejem se, i ispostavi se da im dobacujem tekst iz prošle emisije.
      
       ŠEKI, PAZI SE: Lola Đukić, Sava Mrmak i Slava Ravasi brzo su shvatili da sam zbog svoje budalaste skromnosti, umesto za mesto reditelja konkurisao za asistenta, i pomalo mi pružali priliku da i sam režiram. Kako je to bio potpuno nov medij, sa raznih strana pohrlili su znatiželjni i daroviti ljudi. U svojih prvih deset godina, televizija je doživela bum a zajedno sa njom napredovao sam i ja. Godine 1965. režirao sam Konrada, sa velikim uzbuđenjem. U glavnim ulogama igrali su glumačke legende: Milivoje Živanović i LJubiša Jovanović. Pa prvog Bulgakova koji je rađen kod nas, dramu "Bekstvo" sa LJubom Tadićem u glavnoj ulozi. Zamislite da neko danas napravi podelu u kojoj se, osim LJube, nalazi Mija Aleksić, Neda Spasojević, Jovan Milićević, Stevo Žigon, Miloš Žutić... I danas crvenim od sećanja na moju stidljivost: mlad reditelj naspram 17 glumačkih ajkula!
       Danas neki kažu: Lako je vama bilo, niste imali konkurenciju! To nije tačno, ova današnja televizija onoj tada ne bi bila nikakva konkurencija. Zamislite samo ko je radio na prvom spratu, kad smo došli u ovu nesrećnu Takovsku 10. Iza onih prozora u Dečijoj redakciji sedeli su: Donka Špiček, Duško Radović, LJuba Ršumović, Dragan Babić. Malo dalje, Dramski program uređivao je književnik Pavle Ugrinov, kasnije uz njega i mladi Filip David. Veoma strogo i selektivno birali su tekstove. Drame smo mogli da režiramo samo nas četvorica: Sava Mrmak, Slava Ravasi, Aca Đorđević i ja. Vremenom se pridodavala prva liga pozorišnih reditelja, ne samo iz Jugoslavije.
       Morali ste se dokazivati, uvek ispočetka. Takva je bila atmosfera u Beogradu. Čuven je slučaj Slovenca Vajde: pravio je dobre dokumentarne filmove, pa je snimio film "Zajednički stan", po predstavi Gute Dobričanina. To su mu nekako progledali kroz prste, ali kad je snimio film "Šeki, pazi snima se", spremio se takav linč da je čovek pobegao iz Beograda. Morao si da paziš šta radiš: ovaj prostor bio je gusto naseljen pametnim ljudima, u takvom ambijentu bilo je gotovo nemoguće praviti gluposti.
      
       PROPAST: Bum televizije dogodio se sedamdesetih i osamdesetih kad su napravljene najveće i najbolje stvari. Recimo, u isto vreme snimane su serije: "Grlom u jagode", "Obraz uz obraz", "Otpisani", "Više od igre" - sad ne može da se snimi pola sata poezije s jednim glumcem. Hoću da kažem da je tih godina televizija postala kulturna tekovina nacije, izuzetno značajna. Utoliko se kasnija propast televizije može pridodati zbiru naših velikih gubitaka u 20. veku.
       U javnosti su veoma dobro primljene moje prve drame, i danas su mi veoma drage. Mogu da nabrojim desetak onih koje smatram vrhunskim. Imao sam uspešnu saradnju sa scenaristima Jovom Radulovićem i Gordanom Mihićem, ali najdraža su mi ostvarenja koja sam radio sa pokojnim Slobodanom Stojanovićem. Kruna naše saradnje bila je serija "Više od igre", u kojoj smo pokušali da afirmišemo građanske vrednosti predratne Srbije. Pripadali smo istoj generaciji, bili bliski po afinitetu, imali sličan senzibilitet. Po priznanjima koje smo dobijali, reklo bi se da smo bili lovci na nagrade, a nije tako. Često nisam ni znao da moj film učestvuje na nekom festivalu. Nekadašnji ambasador u Argentini Filip Matić sretne me u samoposluzi i daje mi nešto u najlon kesi. Kaže: "Dobio si gran pri u Buenos Ajresu!". Nisam ni znao da je moj film učestvovao tamo. Putovanja su bila veoma skupa, tako da su umesto reditelja na takmičenja često odlazili urednici.
      
       U SRPSKOJ KAFANI: Uvek smo imali odlične glumce, a i one, vanserijske. Jedna od takvih svakako je bila Neda Spasojević. NJeno zračenje je neponovljivo. Kad je vidite u krupnom planu, odmah vidite i sadržaj njene role. Nije joj bilo potrebno mnogo glumačkih sredstava da oživi lik. Imao sam obrnut slučaj sa jednom kasnije poznatom glumicom i pevačicom. Kad sam joj dao krupni plan, htela je odmah da osvoji svet, nisam mogao da je obuzdam.
       Od tih autentičnih glumaca, s kojima se odmah sporazumevate bez intelektualiziranja i suvišnih reči, želim da podsetim na one kojih više nema: Zorana Radmilovića, Paju Vuisića, Slobodana Aligrudića, Cicu Perovića... Nažalost, oni su mnogo voleli alkohol, mislim da je to razlog što su tako rano odlazili. Jedanput snimam sa Cicom i Pepijem, bili su svesni toga šta može da im se desi, pa su pristali da pre snimanja pijemo kafu i preslišavamo tekst u "Srpskoj kafani". Neposredno pre snimanja, kažu: "Znaš, mi ne možemo da snimamo!" "Zašto?" "Pijani smo." "Pobogu, pa gde ste se napili kad sam ja sve vreme sa vama?!" "Onaj Stanko, bifedžija, sipao nam vinjak u šoljice od kafe - izvini!" Pobesnim, kažem: "E, snimaćete mi, majku vam vašu!"
      
       ZORAN RADMILOVIĆ: Kad smo snimali seriju "Priče iz radionice", pošaljem asistenta da dovede Zorana Radmilovića, ode i nema ga. Pošaljem organizatora, ne vraća se ni on. Zoran je bio u susednom dvorištu, u nekoj prikolici koja je služila kao bife, uputim se tamo, smrznut i besan. Na prozorčetu prikolice vidim Zorana sa čašom u ruci. Kad me je ugledao, ostavio je čašu i počeo da glumi preplašenog čoveka, kao video je svog šefa i na prstima trči prema meni. Počnem da vičem, i danas mi je žao zbog toga, rekoh: Kako te nije sramota, narod te posmatra?!... Veliki glumac, pijan! Kako da te uvedem u kadar!? On se pokunjio, ćuti. Viknem: Otkazujem snimanje za danas! I dok raspravljam sa ekipom, Zoran se vratio u onu prikolicu, gleda me kroz prozorče i sto puta, na razne načine, izgovara: Sram te bilo... Sraaam te bilo...! Sutradan je došao trezan, kaže: Mnogo si, bre, gadan. Opasan si ti! Bio je to jedini put da mi se to sa njim desilo. Sa autentičnim glumcima, profesionalcima, nemate mnogo problema.
       Jednom smo zajedno letovali na Hvaru, u vreme one maspok euforije. Do nas je bila kuća nekog Barbarića, urednika "Vjesnika", preko čijeg placa smo išli na plažu. Jednog dana osvane žičana ograda kojom nam se onemogućava i zabranjuje prolaz. Ručamo na terasi i pričamo o tome "kakvi su ti Hrvati", preko puta Barbarić ruča sa svojima. Zoran, koji je već popio malo, ćutke ustane, uzme stolicu, odlazi do ograde, seda, prekrsti ruke i počne da ih fiksira. Ovi ne znaju gde da gledaju. Vikne: Posmatram vas! Malo kasnije, opet vikne: Posmaaatram vas! Bilo je to užasno za njih, božja kazna. Nije se pomakao od ograde sve dok nisu pobegli u kuću.
      
       VUČELIN ABER: Dnevnik je bio direktno pod ingerencijom CK Srbije, to je bila "crkvena stvar", veoma ozbiljna. Jednom sam u emisiji "Obraz uz obraz" doveo Dušanku Kalanj, šarmantno je otpevala vesti. Sutradan je uredništvo oštro reagovalo: Sa Dnevnikom se ne može praviti humor! Ali mimo Dnevnika postojao je veliki prostor u kome je vladala konvencija: Nemoj dirati Tita, CK, samoupravljanje i nesvrstanost. Prihvatali su je oni koji su hteli da rade. LJudi sistema nastojali su da stvore imidž da je on liberalan, da neguje slobodu umetničkog stvaranja. Tom logikom su i neki koji su smatrani disidentima, kao što je bio Živojin Pavlović, snimali nešto na televiziji. Poslednjih deset godina ovim satrapima nije bilo stalo ni do kakvog pozitivnog imidža, niste imali pametnog čoveka da vam se pojavi na televiziji.
       Počinjao sam da radim seriju, podelio uloge, kad: dolazi aber od tadašnjeg generalnog direktora, 'ajde da mu ne navodim ime. Kaže: Dara DŽokić ne može da igra! Ona i Tirke dali su nekakve "nepodobne" izjave. Kažem: To ne dolazi u obzir, ja sam taj koji deli uloge! Više puta stizao je do mene takav zahtev, na kraju sam rekao: Dostavite vi to meni napismeno, pa ću joj oduzeti ulogu! Naravno, nisu mogli to da urade. Spisak nepodobnih glumaca je počeo da se uvećava, da bi se na kraju knjiga svela na dva-tri glumca, osvedočenih julovaca. Odbio sam da radim jednu seriju samo zato što su tražili da uloge delim po listi RTS-a. Nikad nisam dozvoljavao da mi se iko meša u glumačku podelu.
      
       CAREVI MEDIOKRITETSTVA: Februara 2000. otišao sam u penziju mada u ovom zanimanju toga nema. Iako sam veoma mnogo radio, imam utisak da glavne stvari nisam uradio. Moja fioka puna je dobrih scenarija za koje nisam imao dovoljno snage da ih realizujem. Znate, najveći deo životne energije utrošio sam rvući se sa urednicima, ubeđujući ih da treba nešto pametno uraditi. Kad se potrošiš na takve stvari, kažu ti: Dobro, 'ajde da vidimo šta si to hteo! Ne samo ja, svi ljudi koji su ovde nešto uradili, učinili su to na mišiće. I potroši se čovek, bez veze, na takve gluposti.
       Rukovodeći sloj ljudi na televiziji večito je bio zabrinut da se to što se snimi ne odrazi loše po njih. Zašto bismo onda nešto radili ambiciozno, kad možemo ležerno i bez većeg napora! Zapravo, propast televizije započela je onda kad su najbolji autori počeli da odlaze zbog takve atmosfere. Prvi je otišao Duško Radović a da se niko nije osvrnuo za njim. Završilo se odlaskom Slobodana Stojanovića, neponovljivog autora koji je prešao u profesuru. Kao da se osećalo olakšanje što takvi ljudi, visokog profesionalnog nivoa, odlaze. Carevi mediokritetstva mogli su da odahnu.
      
       TAJNA TRAJANJA: Kako odsukati ovaj brod? Svakako, treba naći ljude (ako postoje takvi) koji će potpuno ulagati sebe u televiziju. Bez toga se ništa ne može napraviti. Meni je danas vrlo neprijatno kad se prikazuje "Obraz uz obraz". Osećam se kao da me je neko naterao da se pojavim u odelu od pre 30 godina. U čemu je tajna dugovečnosti te emisije? Mada je to šou program koji podrazumeva šljokice i glupe viceve, imali smo ambiciju da razvijamo dobar ukus publike, da je odbranimo od gluposti. Da to bude duhovitost dobre vrste i da ljude koji su postigli nešto u svojim profesijama, afirmišemo na najpozitivniji način. Znate, ljudi moraju da vide da postoje vrednosti, da poveruju u njih. Ko se danas pojavljuje u takvim emisijama? Ima li ikog sa prosvetljenim umom koga u njima možete videti?! Počinjem da ličim na prave starce, oni uvek tvrde da je pre bilo bolje.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ
      
      

Maj 1938. O tome da postoji neki svet dalje od naše kuće, zaključivao sam po udaljenim brdima na obzorju. Onda me otac uzeo sebi na konja i pošli smo dalje... Izbili smo na put Stolac-Čapljina. Bela traka od tucanika bleštala je u nedogled. Onda je naišao automobil! Kakvih sve čuda ima na svetu i koliki je uopšte on?!        April 1941. Dva dana nema naše vojske. Zlokobna tišina. Onda prostruja kroz Lipljan: "Idu!" U dubini ulice pojaviše se čelične kacige, nastupaju sve bliže u zastrašujućem poretku - NEMCI.        Novembar 1944. Nemci se povlače iz Grčke, peške, na magarcima, sad izgledaju bedno. Onda dva dana nema nikakve vojske, pa uđoše partizani. Kažu, srušen je stari svet, i nema Boga.        1.I 1946. Rano jutro. Idem sa sestrom uz Balkansku, fasciniran Beogradom (porušenim). Slikamo se pred "Balkanom". Na meni grombi iz 1940. Rukavi nastavljeni drugim materijalom.        28.VI 1948. Idem niz Francusku. LJudi stoje i kao omađijani bulje u novine. Pred gimnazijom u Dušanovoj zatičem drugove u istom položaju. Šta se dešava?! Pokazaše mi - preko prve stranice novina veliki naslov: "REZOLUCIJA INFORMBIROA". Te noći smo dizali kaldrmu iz Knez-Miloševe, a aktivista nam je držao govor o nepokolebljivoj veri u SSSR i druga Staljina.        Avgust 1953. Danas izlazi spisak ko je primljen na režiju. Ne smem da odem tamo već čekam moga druga Slobodana Aligrudića da mi javi. Ja sam juče gledao za njega na odseku glume. Evo ga, dolazi smrknut, odmahuje glavom. Meni se zaljuljaše Terazije: "Ma, primljen si, budalo!" Moja sreća bila je beskrajna.        Juli 1957. R. Andrić, N. Simić, M. Butković, Z. Simonović i ja, prvi put u inostranstvu. Posle festivala u Avinjonu, trknuli (bez filera) do Pariza. Idemo iz Latinskog kvarta prema Trijumfalnoj kapiji, idemo kilometrima, ne osećamo ni umor ni glad, fascinirani zauvek francuskim duhom koji je tako osmislio taj ogromni prostor.        Šezdesete i sedamdesete. Rađanje sinova. Kad čovek sabere sve čemu je težio i za čime je išao, ispada da je najvažnije i najradosnije od svega postati roditelj (tek onda reditelj).        Jul 1981. U Linkoln centru u NJujorku prikazuje se film o Jugoslaviji koji smo napravili V. Lukovac i ja. Voditelj programa moj zemljak Malden K. Letimo tamo. Stojim na prozoru džambo-džeta, hoću da vidim kako prelazimo na drugu stranu zemnog šara. NJujorške ulice prepoznajem sa filmova...        Maj 1998. Rađanje unuka Luke. Kad čovek dobija svoju decu još je mlad da to duboko doživi. Tu radost sa rođenjem unuka potpuno oseti.        5.X 2000. Ponovo doživljavam rušenje jednog sveta. Samo sad, opet, ovi kažu da ima Boga.

      
      

KARIJERA U svom višedecenijskom radu Zdravko Šotra režirao je mnoge TV drame ("Bekstvo", "DŽangrizalo", "Bolnička soba", "Daktilografi", "Siroče", "Medaljoni", "Pucanj u šljiviku preko reke", "Ptic i ptica"...), kvalitetne zabavne emisije ("Obraz uz obraz", "Roman s kontrabasom"...), nezaboravne TV serije ("Više od igre", "Učitelj", "Rođaci", "Priče iz radionice"...), kao i devet filmova: "Osvajanje slobode", "Idemo dalje", "Igmanski marš", "Držanje za vazduh", "Šesta brzina", "Braća po materi", "Kosovski boj", "Dnevnik uvreda 1993." i "Lajanje na zvezde".