Ako nova vlast nastavi da na ovaj način ispunjava obećanje da će pronaći tajne račune čelnika bivšeg režima, za nekoliko godina će i poslednji skeptik biti prinuđen da poveruje kako je Slobodan Milošević stvarno živeo od skromne predsedničke plate

      Guverner Narodne banke Jugoslavije Mlađan Dinkić i sam priznaje da je prošlo vreme Ferdinanda Markosa i cara Haila Selasija, koji su novac opljačkan od naroda držali na sopstvenim računima u inostranstvu. Kad je to već tako, onda ne čudi neuspeh u naporu da se nađu privatni računi Slobodana Miloševića i njegovih bliskih saradnika uprkos početnim ambicioznim izjavama o milijardama dolara (u rasponu od četiri do dvanaest) opljačkanim i iznetim iz zemlje.
       "Ako nova vlast nastavi da se na ovaj način bavi mahinacijama bivšeg režima, to može potrajati godinama. Na kraju i poslednji skeptik neće imati kud - poverovaće Miloševiću da je zaista živeo od skromne predsedničke plate budući da njegova porodica nema smisla za materijalne vrednosti." Tako ovu problematiku komentariše jedan ovdašnji poslovni čovek koji se dobro razume u tehnologiju takozvanog iznošenja novca. To je, uostalom, i sam vrlo uspešno radio, inače ne bi mogao da posluje. Još ne želi da se javno eksponira, uz obrazloženje da "nije verovao starima, a nije još video argumente da veruje ni ovima novima". Motiv da uopšte govori jeste činjenica što su o iznošenju novca, džakovima gotovine, tajanstvenim računima, kiparskoj vezi, izrečene gomile besmislica.
      
       Prijateljske zemlje
       Prvo što treba znati, u bilansu svake banke devizni podbilans sastavljen je iz dva dela - gotovine u trezoru i deviza na računima otvorenim u stranim bankama. Duže držanje veće količine gotovine u trezoru knjiži se kao čist gubitak, jer se na taj prikupljeni novac plaća kamata, a ne ostvaruje se prihod. Zato se ta gotovina i pre Miloševićeve ere iznosila i uplaćivala na račune u stranim bankama. Da bi se novac izneo, potrebno je odobrenje Narodne banke Jugoslavije - bez toga, novac se na granici pleni a iznosilac zapada u priličan problem. Kad odobri, Narodna banka organizuje i transport novca i tu svoju uslugu naplaćuje.
       Ako domaća banka ništa pametnije ne smisli da taj novac uposli i napravi profit, može ga držati na svom računu u stranoj banci, doduše uz manju kamatu od one koju plaća kod kuće, tek toliko da smanji gubitak. Jedino je Dafina sebi mogla dozvoliti da pred TV kamerama ponosno pokazuje gomile gotovine kao garanciju štedišama da im je novac na sigurnom. Ovaj gest zgranuo je čak i njenog bankarskog pobratima Jezdimira Vasiljevića, pa mu se oteo komentar da "nisu pare zečevi da se same kote u trezoru".
       Kad su, dakle, nastupile sankcije, prekinut normalan platni promet i zamrznuti naši računi u evropskim i američkim bankama, novac je brže-bolje prebačen u "prijateljske zemlje", koje nisu poštovale embargo - na Kipar, u Kinu, Rusiju, Liban, itd. Otuda je nastavljeno plaćanje uvoza i naplata izvoza, kaže naš sagovornik. Tu je, sa stanovišta naše države, sve legalno.U početku, devize iz zemlje (uglavnom otkupljene od građana) iznosile su banke na "sigurne" račune. Potom je NBJ dozvolila i preduzećima da, uz njeno odobrenje i dokaz o uvoznom poslu, iznose gotovinu za neophodna plaćanja.
       Na pitanje da li je novac iznošen da bi po nalogu (i izboru) vlasti bio uplaćivan na privatne račune poverljivih kadrova, ovaj naš sagovornik ne isključuje mogućnost da je takvih slučajeva bilo. Ali, sa stanovišta nacionalne ekonomije, to nikako nije bio princip: "Bio bi krajnje primitivan postupak da neko iz vrha vlasti, ili njegov izaslanik, uzme aktn-tašnu punu dolara, preda je svom poverljivom čoveku i naloži mu da novac uplati na taj-i-taj račun. To se tako ne radi. Vremenom je razvijen sistem da se novac uplaćuje na račun neke "fasadne" banke ili firme u inostranstvu, u kojoj se niko ne preziva na "ić". Sa tog računa daje se nalog za plaćanje na neki drugi račun, pa onda ode na treći i tek možda na četvrtom postoji neko domaće ime", tvrdi jedan ovdašnji izvoznik.
       S ovog stanovišta našim sagovornicima verodostojno zvuči tvrdnja Borke Vučić da joj Slobodan Milošević nikad nije naložio da neki novac za njegov ili račun njegove porodice "pere" i krije po stranim računima: "Zašto bi se čovek njegove tadašnje moći ponižavao da prvo pribavlja novac koji bi se mogao negde iznositi, onda da naloži sklanjanje na neki račun, što Borka Vučić ne može sama, bez ikakvog traga ili posrednika, uraditi, kad su mogućnosti za elegantniju zaradu bile neslućene. Time nije ni morao da se bavi lično - osim sposobnog sina, imao je i sijaset ulizica, spremnih da služe gospodaru, sa ili bez provizije. Sankcije su same po sebi otvorile širok spektar načina za dobru zaradu", ocenjuje vlasnik privatne firme upućen u posao.
      
       Mali predah
       Ovu priču spremni su da potvrde i neki domaći bankari koji su se (što je ovde postala normalna stvar) bavili i unosnom trgovinom. Jedan od njih, koji je, kaže, od smene vlasti sasvim zaustavio poslove "pošto nije socijalno ugrožen pa može malo da predahne", kaže da je glavni način za bogaćenje pojedinaca iz vrha vlasti bilo naplaćivanje provizija: "Kad nešto kupujete u inostranstvu za uvoz, prihvatite skuplju cenu od tržišne, to opravdate sankcijama, pa razlika u ceni pripadne vama. Kad izvozite, zvanično prikažete nižu cenu, opet 'zbog sankcija'. Stranom partneru date nalog da glavnicu cene uplati na račun vaše firme u nekoj prijateljaskoj zemlji, a razliku, zapravo vašu proviziju, na neki drugi račun. Kako je naša zemlja zaista morala da plaća skuplje a prodaje jeftinije od važećih cena na svetskom tržištu, ovde ništa nije bilo sumnjivo", tvrdi ovaj naš sagovornik. Zašto bi, uostalom, neka nemačka ili italijanska firma pristala da sa nama petlja i rizikuje kaznu zbog kršenja sankcija, ako ne zbog ekstrazarade.
       Pogotovu treba imati u vidu da u međunarodnom biznisu provizija na sklopljeni posao nije nikakav greh. Samo, tamo se precizno zna ko je i za šta isplaćuje i ko plaća porez. Teško se može desiti da neki direktor bez problema ošteti firmu kojom rukovodi ili državu sklapanjem posla na kojem najviše profitira on. Ako, na primer, neki naš direktor drži svoje zarađene provizije na računu u Francuskoj (ima slučajeva) i ako mu je njegov dobar advokat savetovao da plati porez, on je čist. Zašto bi Francuska, ili bilo koja uređena zemlja, sada denuncirala svoje uredne poreske platiše, čiji novac uz to i koristi? Sigurno ne za ljubav novih demokratskih vlasti u Srbiji.
       Ima poslovnih ljudi koji u razgovoru za naš list izražavaju skepsu prema stavu da "ništa nije sumnjivo" - jedan od naših sagovornika tvrdi da je vlast gotovo precizno znala ko i na kojim poslovima uzima provizije. I ne samo da je znala nego je to pažljivo regulisala: "Ovde nije moglo biti slobodnih strelaca. Negde do 1995. godine stvoren je krug ljudi koji su radili za državu (podrazumeva se, pomalo i za sebe). To su bili čelni ljudi kako državnih i društvenih, tako i većih privatnih firmi. Znalo se da oni za svoje usluge 'u nacionalnom interesu' mogu računati na proviziju, pod uslovom da ostanu razumni. Onaj ko se zanese, pa zaboravi ko je glavni i umisli da može sam, nije potrajao do današnjih dana." U taj se krug, tvrdi naš sagovornik, vrlo teško moglo ući, ali se nije moglo nikako izaći. Tako su se vremenom iskristalisali veliki igrači (u zemlji i inostranstvu) koji su odrađivali najkrupnije poslove.
      
       Đinđićeva šansa
       Zato nova vlast, koja bi morala znati ko su ovi ljudi, pravi grešku u koracima, smatra naš sagovornik: umesto što traga ko je pre sedam-osam godina imao priliku da se obogati na bazi omogućenih privilegija da bi mu se tražilo da plati porez na ekstraprofit, bolje je prvo videti ko se jeste obogatio i ko je sad bogat. Kad se takav locira, sa njim se može sklopiti džentlmenski sporazum - ili će se sam odreći dela profita u nacionalnom interesu i iz patriotskih razloga, ili će se izložiti istragama, pritvoru, sudskim procesima i, uopšte, raznim neugodnostima. Teško da bi se iko, smatra naš bankarski sagovornik (svestan da bi se i on sam mogao naći na spisku) odlučio da rizikuje ovu drugu opciju. Na pitanje ima li u novoj vlasti ljudi dovoljno veštih i sposobnih da ovaj posao pametno vode i uspešno završe, svi odgovaraju isto - ima, Đinđić.
       Neka vrsta prećutnog dogovora može se postići i sa drugim i trećim ešelonom biznismena, bez obzira da li su radili direktno za režim, ili su se nekako provukli, ostali relativno čisti i sad bi nastavili da posluju. Ako steknu poverenje u novu vlast, opisuje jedan od naših sagovornika, mogli bi, recimo, nekoliko miliona dolara sa Kajmanskih ostrva prebaciti u irsku, mađarsku ili neku treću banku i od nje tražiti kredit za profitabilan projekat u visini svog depozita. Kad im banka taj "kredit" odobri u svojoj zemlji (i u njenim medijima, naravno), pojave se kao uspešni biznismeni koji svojim neodoljivim idejama privlače strani kapital i ulažu u posustalu privredu. I to je, na kraju, dobrovoljni povratak odbeglog kapitala. Mnogima koji su se sad pritajili i čekaju šta će se dalje događati, ovakve ideje nisu strane.
      
       Vile "bez porekla"
       Zašto se, obrnuto, jurenje onih koji su samo imali priliku da se obogate lako može pokazati kao uzaludan trud Vuka Obradovića i njegove komisije? Zato, tvrde naši sagovornici, što se neki od njih zapravo nisu ni obogatili. Ili jesu, ali nisu znali da "plivaju" u biznisu, tako da su zaigrali pogrešno, pa bankrotirali. "Šta vredi što nekome date kredit iz primarne emisije u doba inflacije, ili devize po smešnom zvaničnom kursu, ako on posle toga pogrešno odradi i sve izgubi. A ima dosta takvih." Nekima od njih ostale su vile na Dedinju - niti mogu da dokažu poreklo imovine, niti da plate najavljeni porez. Takvima, smatra jedan od naših sagovornika, država može dati solidan stan, a oni njoj da ustupe svoju vilu "bez porekla". Ako shvate da se nova vlast ne šali i da im je svaki drugi izbor gori, oni će pristati. Ako vide da su namere vlasti mlake i da imaju samo propagandno-demagošku upotrebu, niko neće ni prstom mrdnuti.
       Jedan od naših sagovornika žestoko se protivi primedbi da neki od metoda koje predlaže novoj vlasti imaju mafijaške elemente: "Ili ćete promeniti sistem, bez mnogo gadljivosti prema metodima, ili ćete lepo ostaviti sve po starom. Najgore je stalno galamiti o pljačkama, tajnim računima, iznetom narodnom blagu i prodatom zlatu, a ne pronaći nijedan dokument iole vredan pažnje. Uostalom, i među pripadnicima nove vlasti ima ljudi koji mnogo dobro znaju kako se u Miloševićevo vreme poslovalo i lepo zarađivalo, pa kome nije jasno, mogu oni da mu objasne."
       Mudrost je neophodna pogotovu zato što nova vlast nema crne fondove, stari sistem poslovanja je dobrim delom razgrađen, a novi još nije uspostavljen. Tu demagogija može samo da smeta.
      
       BILJANA STEPANOVIĆ