Ako negativno odluči, Buš će dobiti aplauz moćnih tvoraca javnog mnjenja. Ako potvrdi Jugoslaviju, biće izložen žestokoj kritici. Možda smisli i "nešto između"

      Ako ste ovih dana slušali koga iz vlasti kako se kune da 31. mart uopšte nije naročito važan datum za Srbiju, maltene dan kao i svaki drugi, zapamtite mu ime. Učinite to iz istog razloga kao i Ronald Regan, koji je znao da kaže: Ako neko tvrdi da izjutra voli da se tušira hladnom vodom, lagaće i o drugim stvarima.
       Trideset prvi mart je rok do kog američki predsednik mora da odluči ispunjava li Jugoslavija uslove za američku finansijsku pomoć. Ti uslovi utvrđeni su u Kongresu SAD zakonom u oktobru prošle godine a u načelu se odnose na demokratizaciju zemlje, sprovođenje Dejtonskog sporazuma i saradnju sa Haškim sudom. Od toga zavisi isplata preostalih pedesetak miliona od ukupno sto miliona dolara koliko su SAD odobrile Jugoslaviji u pola godine otkako je Slobodan Milošević poražen na predsedničkim izborima.
      
       Sertifikat
       Ako DŽordž Buš proceni da Jugoslavija za šest meseci nije učinila dovoljno da bi ispunila američke zahteve, on će obustaviti dalje isplate američkog novca Beogradu, a Sjedinjene Države neće glasati u korist Jugoslavije u međunarodnim monetarnim ustanovama kao što su Svetska banka, Međunarodni monetarni fond i Evropska banka za rekonstrukciju i razvoj. Beogradu je do sada zaprećeno i da Amerika neće podržati donatorsku konferenciju za Jugoslaviju, zakazanu za potkraj proleća u Beogradu. Vašington neće ulagati veto ni na jugoslovensko članstvo u finansijskim institucijama ni na kredite Jugoslaviji, ali bi gubitak američkog blagoslova možda bio poljubac smrti za strane investicije u našu privredu.
       No, ako DŽordž Buš "sertifikuje" Jugoslaviju, odnosno potvrdi da je Beograd ispunio najnužnije po volji Vašingtonu, značaj te odluke će opet daleko prevazići težinu pedesetak miliona dolara koliko nam još sleduje od Amerike. Tuđe pare možda ni tada neće nagrnuti u našu zemlju, pozitivna odluka ne mora automatski privući zapadne investitore, ali će u političkom smislu to biti ravno zemljotresu. Prvi put u deset godina Jugoslavija će lakše da diše, bez opipljivih spoljašnjih pretnji i ucena. To će značiti da smo postali zemlja kao i svaka druga: postupaš po svojoj pameti, osluškuješ reč svojih glasača, gradiš pristojnu državu, pa šta ti Bog da.
       Suprotno onome što su ovih dana grmele jugoslovenske novine ("Čekamo odluku američkog Kongresa", Glas javnosti 24.marta, "Kongres na potezu", Politika 24.marta, "Američki kongres pred odlukom", Politika 25.marta, "Sve zavisi od Senata", Danas 26.mart), ništa ne zavisi od Senata, već sve zavisi samo od predsednika. Američki zakon koji uslovljava pomoć Jugoslaviji odnosi se na isplatu budžetskih sredstava i donosi se jednom godišnje. Predsednik SAD je dužan da sam odluči da li Jugoslavija ispunjava zakonske uslove. NJegova odluka ne ide na proveru u Kongres; nijedan od dva kongresna doma više na to nema nikakvog formalnog uticaja. Ako predsednik Buš "sertifikuje" Jugoslaviju, što je pravni termin iz američkog zakona, Kongres, ako je nezadovoljan, može da se ljuti, i da eventualno donese novi zakon koji će ograničiti pomoć Jugoslaviji. Ali i to će biti moguće samo za naredni budžet: za ovogodišnje pare je kasno.
      
       Kampanja
       Ulog je, dakle, veoma visok. Vidi se to po žestokoj kampanji koju u Americi vode nevladine organizacije koje već tradicionalno igraju ulogu antisrpskog lobija u ovoj zemlji, kao i vodeći američki listovi koji poslednju deceniju idejno vojuju na prvoj liniji fronta Klintonove balkanske politike. Sve što je u Americi zdušno podržavalo bombardovanje, sada moli, preti i dokazuje da Buš treba da "odseče" Beograd i uskrati mu pomoć dok ne pokaže veću poslušnost. Zabrinuti su svi "laptop bombarderi" i uticajni senatori koje je davno pridobio Milo Đukanović. Dva najuticajnija lista na svetu "Vašington post" i "NJujork tajms" isti dan su ustala protiv bilo kakvih ustupaka Beogradu, zabrinuti da su ustupci na vidiku. "Vašington post" kaže da je "administracija očigledno u iskušenju da prihvati" objašnjenja Zorana Đinđića prilikom posete Vašingtonu. Očajna je i Međunarodna krizna grupa, u čijem Upravnom odboru sad sedi i naš stari poznanik Vesli Klark: "analitičar" te grupe u "Los Anđeles tajmsu" 25.marta vajka se da je "Bušova administracija izgleda na putu da Koštunici ponudi izlaz". Suzan Blaustajn apeluje da se to ne desi, koristeći pri tom kao krunski argument to što se, prema izveštajima Helsinškog odbora u Srbiji, "pod Koštunicom" i dalje "tlače" Mađari u Vojvodini, Muslimani u Sandžaku, Albanci, Romi i Jevreji . Ona se plaši da se Buš ne povede za Evropljanima, koji su "bezuslovno prihvatili u zagrljaj tu (Koštuničinu) nimalo pokajničku, nacionalističku vlast".
      
       Lobiranje
       Tu analiza ove grupe nije omanula. U Vašingtonu je u toku snažno lobiranje "za" i "protiv" sertifikacije: Srbija u Vašingtonu nema lobista (ako se ne računa Đinđićev lobista DŽim Denton, koji je doskora i sam, u svojstvu direktora Fridom hausa pripadao antisrpskom lobiju, i ako se ne računa zasad dosta nespretni DŽU ambasador Milan St.Protić), pa je u njeno ime lobirao francuski ministar Iber Vedrin. To može pomoći, budući da Bušova administracija tvrdi da na Balkanu neće voditi unilateralnu politiku (to je u Međunarodnom institutu za mir u Vašingtonu u martu rekao američki ambasador Vilijem Montgomeri).
       Iz vrha administracije još ništa nije procurilo u javnost o namerama u pogledu 31. marta. Novinarima "u poverenju" kažu da stvar uzimaju veoma ozbiljno, da će odluku u poslednji čas doneti lično predsednik. Ako negativno odluči, Buš će dobiti aplauz moćnih tvoraca javnog mnjenja. Ako potvrdi Jugoslaviju, biće izložen žestokoj kritici. Možda smisli i "nešto između", što bi odložilo odluku i umirilo oba tabora. U korist Jugoslavije najviše radi to što je trenutno američki vojni saveznik u regionu, što za NATO može da obavi koristan posao u kopnenoj zoni prema Makedoniji, i što je izložena nasrtajima na jugu Srbije.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ