Pošto je priroda Miloševićevog režima već do kraja razgolićena, i osećaj da će nas poreznici nove vlasti sutra sve šišati do gole kože, možda je takođe tačan. Međutim, golotinja bi u ovom slučaju, ipak, mogla da deluje blagotvorno: sada znamo golu i celu istinu o sebi

      Tik uoči ovonedeljne rasprave u Skupštini Srbije o budžetu i novim porezima, u kojima će siromaštvo, navodno, biti pravednije raspoređeno, a nameti - kako se tvrdi - niži nego u susednim zemljama, "iza brave" se našla nova grupa od osam funkcionera bivšeg režima i nekada moćnih partijskih i državnih mahera, dok deveti osumnjičeni iz ove ekipe, zbog poslaničkog imuniteta, nije odmah mogao da bude stavljen u pritvor...
       Imajući u vidu da je ovih dana produžen pritvor i pripadnicima nekada moćnog vrha tajne policije u Srbiji, nije - čini se - na odmet postaviti i pitanje: da li su te dve teme, porezi i briga za popunjavanje državne kase, na jednoj, i sudske istrage i hapšenja pripadnika bivšeg režima, na drugoj strani, u nekoj međusobnoj vezi?
       Drugim rečima: da li je vlada, zabrinuta zbog gunđanja Ujedinjenih granskih sindikata "Nezavisnost" i ostalih, koji tvrde da nisu bili konsultovani o novim porezima i najavljenom paketu od dvadesetak "socijalnih zakona", ili uplašena od mogućeg talasa štrajkova i socijalnog bunta, prouzrokovanog pretećom najavom daljeg skoka cena i oštrenjem poreskih makaza, naložila policiji da, brže-bolje, narodu priredi malo radosti!? I da, makar privremeno, odvuče pažnju javnosti na drugu stranu... Jer, nema sumnje da su sva istraživanja javnog mnjenja nakon 5. oktobra pokazivala kako većina ovdašnjih ljudi nestrpljivo iščekuje da vidi "pravnu državu na delu", a sve kriminalce i lopove, koji su delovali pod okriljem bivšeg režima, u zatvoru...
       Sada, međutim, već stižu i signali da poverenje građana u novu vlast počinje da opada. Recimo, prema jednom istraživanju koje je sproveo Otvoreni institut u Subotici, Vojislav Koštunica, mada i dalje ubedljivo najpopularniji među domaćim političarima (uživa poverenje 38 odsto anketiranih), danas ima 17 odsto manje pristalica nego u decembru prošle godine. Istina, izvesni pad popularnosti pojedinih stranačkih lidera u DOS-u još ne znači da su njihove pozicije na bilo koji način ugrožene. Sudeći prema istom subotičkom istraživanju, daleko najnepopularnije figure na domaćoj političkoj sceni i dalje su Vojislav Šešelj sa 51 odsto i Slobodan Milošević sa 42 odsto negativnih glasova.
       Naravno, neko bi sa isto toliko prava sada mogao da se zapita: nisu li nova hapšenja možda samo još jedan potez u već toliko transparentnom političkom nadigravanju između Vojislava Koštunice i Zorana Đinđića? Prvi je, kao predsednik DSS-a, trenutno na funkciji šefa savezne države, ove sedmice požurio da nagovesti i nove izbore u Srbiji, "ukoliko savezna država ne opstane". On se uvek protivio "ishitrenim" potezima nove vlasti, radikalnim čistkama, smenjivanju, hapšenju, smatrajući da od toga postoje preča državna posla, da sve prvo treba temeljno pripremiti i zaodenuti u odgovarajuću pravnu formu... Dok drugi, kao predsednik DS, na položaju premijera Vlade Republike Srbije, odavno uživa reputaciju zagovornika brzog i jasnog razgraničenja sa bivšim režimom ("trebalo ih je sve posmenjivati i pohapsiti još 5. oktobra"), a sada stavlja svima do znanja da planira na dugi rok i o svojoj sadašnjoj funkciji ne razmišlja kao o privremenoj i samo provizornoj... "Srbiji nisu potrebni novi izbori, već predvidivost i stabilnost. Treba nam bar četiri--pet godina stabilnosti", kaže Đinđić.
       Ipak, ove dve teme - popunjavanje prazne budžetske kase i obelodanjivanje kriminalnih radnji čelnika bivšeg režima koji su do juče iz sve snage arčili državnu imovinu i šićarili na sirotinjskoj grbači, a usput batinali, nemilice uklanjali, pa čak i ubijali svakoga ko im se nađe na putu - ma koliko to možda na prvi pogled izgledalo paradoksalno, stoje u sasvim bliskoj vezi. Radi se o dva, možda jednako bolna, procesa koji imaju iste korene i isto ishodište. U jednom o pokušaju da se obelodani sama suština dojučerašnjeg mafijaškog režima i njemu odgovarajućeg modela ekonomije, u drugom o želji da se javnost suoči sa istinom o razmerama ekonomske katastrofe u kojoj se ovo društvo našlo i, ma kako to mukotrpno bilo, jedinom načinu da se krene dalje...
       Uostalom, dovoljan je i letimičan pogled na repertoar marifetluka kojima su se svojevremeno bavili Miloševićevi ljudi od najvećeg poverenja da bi se razumelo u kakvoj smo državi do juče živeli: sumnjive transakcije narkoticima, transakcije naftom i naftnim derivatima, cigaretama, alkoholom i ostalom "dutdž free" robom, otimanje i preotimanje državnih vila, luksuznih stanova i placeva u elitnim beogradskim kvartovima, volšebne manipulacije zlatom, mahinacije skupim lekovima koji se plaćaju iz državne kase, razvlačenje milionskih suma deviza (u džakovima ili plastičnim fasciklama, svejedno), koje su netragom nestale na privatnim računima po belom svetu...
       Nakon obelodanjivanja istine o svemu što smo preživeli i prigovor da su predloženi budžet i paket poreskih zakona možda dobri, ali ne za nas, nego za neku drugu ("normalniju", "razvijeniju") zemlju, dobija sasvim drugačiji smisao. Jer, nema trećeg: ili ono ili ovo. Pošto je priroda Miloševićevog režima već do kraja razgolićena, i osećaj da će nas poreznici nove vlasti sutra sve šišati do gole kože, možda je takođe tačan. Međutim, golotinja bi u ovom slučaju, ipak, mogla da deluje blagotvorno: sada znamo golu i celu istinu o sebi. A time je ispunjen bar prvi neophodan uslov za novi početak...
      
       STEVAN NIKŠIĆ